Стевен Раичкович
*
Ведь если честно – мы чего хотели?
В мир смыться из Господней колыбели?
Бог одарил нас перьями, крылами,
Чтоб наверху нам быть, а мир под нами.
Шумела площадь голосами многих.
И голос был: нельзя, растопчут ноги!
Язык любя, мы затворили уши.
Я все придумал... Ризы ветер сушит...
(С сербского)
* * *
Шта смо оно тако необично хтели?
Да бежимо у свет, песмо, је ли?
Имали смо крила и перје и лет.
У ваздуху смо били, а под нама – свет.
На тргу је жамор и светина многа.
Да сиђемо доле? Згазиће нас нога.
Под језик те склапам, затварам у уши.
Ништа није било... Ветар рубље суши.