Јел' урлају у планини вуци?
Или бију муње о планину?
Или срце из недара хоће?
Ил' сва три су сложно удружена?
Па се хоће једним начинити
Оно није ни једно од ових
Веће поноћ покрила је цара
Те он не мож' царевину видет'
Ни изблиза, нити из далека.
Па се царе по колену маши
Што то Боже са нама ти чиниш
Да нам не даш видети ни чути!
Да се кунућ један на другога
Ми у мраку тешко познајемо
Да како смо силни само били
И весели певали и пили,
А сад ево киша тужне песме
Нашем тихом дому претпоставља
Нек' урлају у планини вуци
Нек' ударе муње о планину
И нек' срце недрима побегне,
Та нека су сва три удружена!
Ал' поноћи, ја ти не дам права
Да ти будеш царевини глава!
Како рече тако и учини,
Па дозива све војводе своје
Све стотнике и све оклопнике,
Десетнике и све барјактаре
Витезове зове и сабира
И сељаке и лаке пешаке
И све стрелце целе царевине.
За то су се разљутили много
Из планине але и змајеви
Да би главу цару откинули
И без главе земљу оставили.
Полетеше але из планине
И прате их друга чудовишта
С' војском су се царском сударили
Прегазили сву велику силу
И од главе цара одвојили,
Па кренуше назад у планину...
Заурлаше у планини вуци
Ударише муње о планину.
А и срце недрима утече
Наступише сва три удружена
И пустише крв душманима.
Сабраше се але и змајеви
Мили Боже како је кренуло
И наша ће крв још потећи
Па гледају како ће утећи
Ако ћемо кроз планину сада
Онде ће нас вуци сачекати
Ако ћемо браћо полетети,
Муње ће нас живе запалити,
Ако бисмо ми бродом и водом,
Искочиће срце из недара
Ако бисмо овде сачекали,
Ето сва три колко сутра ту су
Па стадоше од муке плакати
Над судбином својом црном јадном,
Што зла беху они начинили
Па сад њима мора да се врати.
Мили Боже како але плачу
Свака суза као нека река
Набујале реке одједаред
И сву земљу алску потопише
Па под водом сад але се даве
Крај трофеја, крај цареве главе.