Ненад Плавшић; Шёпот
Шёпот счастья оставил свой след в тишине.
Жизнь хмельная вопросы мне сыплет смеясь.
«Эй, поэт! – прокричала Богема, - не ровня ты мне».
Дьяволиной напастью судьба возле нас улеглась.
Чистый снег, белый снег падал прямо на стог.
Из груди рвались ввысь всех рабов голоса.
А в объятьях её зимних снов холодок.
Жемчуга в волосах, и агат в её чёрных глаза.
Всем известная улица та, что в конце с фонарём,
Экипажи влетали мгновенно в калитки.
Есть предчувствие – долго не быть нам вдвоём,
Ухожу, не дождавшись твоей я улыбки.
Слетела с уст моих молитва
И задержалась у запруд,
И ритма сердца не нарушив,
Упал с Души Дрин-изумруд.
А в сердце пусто, страх и рокот.
Вдруг подскользнёшся – камнем вниз.
Очнувшись, ты услышишь шёпот:
«Поверь мне, я твой принц!»
Перевод с сербского Ирина Михашина
Оригинал
Шапат
Од среће остао траг неми,
пијани живот саборца тражи,
смеју се у даљини песници, боеми,
кроз ноћ сећања туку као Баалове лажи.
Чистим, белим снегом корача сена,
у грудима носи одјек старе славе
кад дрхтала је силно једна жена,
очију црних, косе бисерно плаве...
Позната улица и фењер на крају,
покаткад кочије пролете као трен,
хоћу да побегнем тамо где не знају
да залуд чекам повратак њен...
Осмехом браним молитву ледну,
што попут стазе умине у дубини,
немам ја више жељу ниједну,
само душу да оставим смарагдној Дрини...
Осмехом браним празне груди,
у страху и крв мутна стеже,
можда се и шапат провуче па је пробуди,
последњи шапат: "Веруј, твоја сам кнеже!"