вольный перевод с сербского
стиха Марко Ружичича "Жубор воде",
источник здесь:
srpskapoezija.livejournal.com
Вдалеке мой край родимый.
Холодны ключи в верховьях.
Там журчит души речушка,
аист грустно замирает.
Где-то там на старом грабе
вьют вороны свои гнёзда,
росы стынут словно бисер,
там поют луга цветные.
Где весною кроны белы
и так зонтики душисты,
там могу я петь всем сердцем
и хвалю за это Бога.
Как село моё прекрасно!
В нём всегда веселья хватит.
От заката до рассвета
там стихи владеют мною.
Марко Ружичић
Жубор воде
Тамо је мој родни крај!
Покрај ријеке, хладних врела,
Гдје се чује жубор воде,
А у бари клепет роде.
Тамо гдје на старом грабу,
Врана свија гнијездо своје,
И леденом бисер росом,
Ливаде се цвијетне поје.
Гдје се крошња зове бијели,
Гдје дудови зрију бијели,
Само тамо пјеват' могу,
Зато хвала драгом Богу.
Најљепше је моје село,
Тамо је увјек весело,
Ту се сретне пјесме оре,
Од вечери па до зоре.