МОШО ОДАЛОВИЧ
ТИШЕ, ПРИБЛИЖАЕТСЯ СТРАХ!
Движется навстречу страх,
Прыгая и приседая.
Страх твердит: „Все в мире прах“,
Величины подменяя.
В зубы страху не смотри,
Видеть их не дай нам Боже!
Лучше пусть сидит внутри
И кусает нас под кожей.
Где же страх? Да нет ничуть!
Отчего он глаз не кажет?
Дай замажу что-нибудь,
Пусть придет, меня накажет!
Ну да точно! Вот, летит.
„Где пятно?“ – из туч выходит.
Почему он вечно мстит,
И хитрит, и за нос водит?
Лупит, за ворот схватив:
„НЕ ШУТИ, ПРИЯТЕЛЬ, С НАМИ!“ –
И жиреет, заглотив
Нас со всеми потрохами.
(С сербского, подстрочник Андрея Базилевского)
Пст, иде страх
Мошо Одаловић
Ево иде, иде страх!
Котрља се, поскакује!
Све што види, све је прах,
све уситни и спакује.
Зуби су му – не дај, боже,
не дај да их види ико!
Страх ме грицка испод коже,
код мене је већ навико.
Кад га нема, ја га чекам
и чудим се што га нема.
Сад ћу нешто да исфлекам,
да проверим шта ми спрема.
Јој, ево га – лети, лети,
и каже ми – Где си, флеко?
Полудео, ван памети,
игра жмурке са човеком!
Страху нема ништа слађе:
ЈА СЕ КРИЈЕМ, ОН МЕ НАЂЕ!
Кад ме нађе, он се кези:
ПРОСТО РАСТЕ ДОК МЕ МЕЗИ!