ИГРУШКИ ЗЛОГО МАСТЕРА
В далекие сказочные времена. В одном городе жил мастер. Звали его Тилль. Был он злым, завистливым и жадным. Больше всего, Тилль мечтал разбогатеть.
Зарабатывал он на хлеб тем, что чинил и затачивал ножи и ножницы. Люди шли к нему неохотно. Смотрел он всегда из подлобья и разговаривал грубо. А самое плохое, что мастер терпеть не мог свою работу. И делал все с такой злобой, будто любой предмет, попавший к нему в руки, виноват в его бедности.
И ножи, и ножницы, побывавшие в его руках, словно сами становились такими же злыми. Если ножом орудовал повар, то обязательно ранил палец. Если ножницы были у парикмахера, то они стригли криво и больно рвали волосы. А если портниха брала их в руки, то платье наверняка было испорчено. Ножницы норовили отхватить лишний кусок, или прорывали ткань на самом видном месте.
Поэтому заказов у Тилля было мало и денег то же.
Через два дома от него, жил добрый мастер Пауль. Улыбчивый и дружелюбный, всегда готовый поделиться последним кусочком хлеба. Мастер Пауль делал игрушки. Все ребятишки города постоянно торчали у мастерской.
Тилль завидовал, что у Пауля много заказов, и не мог взять в толк, от чего же игрушечник беден? Ведь деньги должны литься к нему рекой. Злому мастеру было невдомек, что Пауль, чаще всего, отдавал свои игрушки просто так. Ему нравилось, когда дети улыбались и были счастливы. Особенно много игрушек он дарил бедным ребятишкам, ведь они и так видят не много радостей в жизни.
Тилль считал, что Пауль попросту дурак. Столько денег сами плывут в руки. Уж он, Тилль, нашел бы им применение.
И злой мастер решил начать делать игрушки. Его игрушки будут ярче и красивее, чем у Пауля. Все покупатели перейдут к нему, а глупый Пауль разориться и помрет с голоду. Тилль словно увидел перед собой несчастного голодного Пауля, и расхохотался от злобной радости.
Но придумать это одно, а сделать, другое. Надо раздобыть денег на нужный материал и инструменты. И Тилль придумал. Он решил из остатков жести, которая валялась по всей мастерской, собрать железного человека. Если внутри сделать хитрый механизм, то человек будет двигать руками и ногами. То-то все сбегутся поглазеть на такое чудо. А даром разглядывать свое изобретение, Тилль не даст. За каждый показ он будет брать серебряную монету. Потом, когда больше никого не удивишь железным чучелом, можно начать делать игрушки и продавать их втридорога. А из железного человека он сделает слугу. А что, вот хорошая мысль! Кормить такого слугу не надо, платить то же, и работать он может без устали. Ах, как злой мастер все придумал. Осталось только начать действовать.
Тилль собрал весь железный мусор, скопившийся в мастерской за долгие годы, запер дверь на засов и приступил к работе.
Он так усердно работал, что даже перестал выходить из дому. Соседи обрадовались, что не видят его злого угрюмого лица. Но добрый Пауль, забеспокоился, не случилось ли с Тиллем какой беды. Вдруг он заболел и лежит один без всякой помощи? Надо бы его проведать.
- Да не волнуйтесь, мастер Пауль. - говорили соседи. Что с ним может случиться? Если только задохнулся от своей злости.
Но Пауль отвечал, что негоже бросать человека в беде, каким бы плохим он ни был. Он долго стучал в запертую дверь. Наконец, дверь отворилась буквально на маленькую щелочку.
- Что тебе надо? грубо спросил Тилль
- Ничего. Я просто беспокоился за вас, сосед. Не случилось ли с вами беды.
-Какой заботливый.- Зло пробурчал Тилль. - Ходишь тут незваным гостем и только отвлекаешь людей от работы! Как-нибудь обойдусь без твоей опеки. Уходи прочь, и не вздумай стучать в мою дверь.
Паулю стало не по себе от такого «радушного» приема, но он хотя бы убедился, что сосед жив-здоров.
Тилль работал над своим изобретением с такой злостью, что железный человек получился довольно уродливым. А так, как Тилль был зол постоянно, то все детали внутреннего механизма были острыми, колючими и причиняли железному человеку сильную боль. Когда железный человек впервые сам сделал несколько шагов по мастерской, довольный Тилль захохотал и потер руки от удовольствия.
- То-то все разинут рты, когда увидят такое. Правда ты гремишь при ходьбе как старая, ржавая, железная бочка, но тем страшнее будет у тебя вид. Пусть ты вызовешь у детей страх, терпеть не могу, когда они смеются, визжат и путаются под ногами. А за шум, который ты издаешь своими железными ногами, я назову тебя Гром.
Железный человек скорчил злобную гримасу и ничего не ответил.
И вот в один прекрасный день, мастер Тилль развесил по всему городу листы бумаги, в которых было сказано: Что горожане могут полюбоваться чудом техники, железным человеком по прозвищу Гром. Это великое изобретение мастера Тилля! Надо лишь заплатить серебряную монету, и увидишь чудо!
Конечно же, народ валом повалил к злому мастеру. Ведь всем хотелось увидеть то, чего еще никогда не было. Люди передавали друг другу прямо необыкновенные россказни. В кошелек Тилля потекли серебряные монетки. Мастер Пауль то же ходил посмотреть на Грома. Ему показалось, что железный человек, который так всех пугает своим злым и страшным видом, попросту несчастен.
И вот когда все жители насмотрелись на Грома и не заглядывали вновь в мастерскую, деньги перестали позвякивать в кошельке. Никто не хотел смотреть на железного человека больше одного раза, уж больно страшный вид у него был. Злой мастер совсем не расстроился. Ведь он успел скопить нужную сумму. Тилль купил материал и инструмент и опять заперся в своей мастерской.
Теперь ему было намного легче, ведь самую тяжелую работу выполнял Гром.
Прошло время и как то утром, горожане увидели над домом Тилля вывеску. Большими буквами было написано «Здесь продают самые лучшие и красивые игрушки на свете! Спешите купить замечательные игрушки мастера Тилля!»
Горожане удивленно пожимали плечами. Что опять выдумал Тилль? Ведь он детей терпеть не может, зачем же он начал делать игрушки? Да и притом, в городе уже есть один игрушечник, мастер Пауль. Зачем в одном городе столько мастеров игрушек? Ведь игры это так, баловство. Деньги можно потратить на более полезные вещи.
Но любопытство пересилило. И люди пошли в лавку Тилля. Да, мастер не обманул, что игрушки самые лучшие. Ведь он потратил на их изготовление дорогие материалы. А мастер Пауль не мог покупать такие ткани и украшения, и его игрушки не выглядели так ярко. Правда он вкладывал в свою работу всю душу и доброту, но доброта не может сверкать и переливаться как платье на куколке? И не может блестеть как игрушечная сабля?
Ах, какие чудесные куклы! Словно принцессы на балу. Какие разноцветные у них наряды! И даже крошечные туфельки, выкрашенные в золотую и серебряную краски. Ой, а солдатики! Да они как настоящие вояки! Их сабли и ружья, начищены и готовы к бою. А клоун, который бьет в барабан и поет песню! Нет, вы только посмотрите на эту кукольную колыбельку! Она украшена шелковыми лентами и цветами, словно ложе для настоящей принцессы! Не у каждой девочки даже из богатой семьи сыщется такая. Глядите, какие яркие кубики и мячи! Словом глаза разбегаются от такого зрелища у взрослых, а уж про детей, и говорить нечего.
Игрушечные кареты, с шелковыми стегаными подушечками внутри. Кукольные комнаты с обтянутой бархатом мебелью. Заводные игрушечные собаки, которые могут лаять, блестящие рыбки, смешно открывающие рты. Мельницы, в которые надо бросить монетку и с восторгом наблюдать, как по желобу стекает вода и вращает мельничное колесо.
Все получилось именно так, как задумывал злой мастер. Теперь игрушки покупали только у него. И только очень бедные ребятишки приходили к мастеру Паулю. Ведь им не на что было купить игрушек. А Тилль всегда отгонял бедных детей от своей лавки, что бы они не загораживали товар. И добрый мастер Пауль вскоре обеднел так, что в пору идти просить милостыню.
А злой мастер все богател и богател. Он выстроил большой магазин в центре города. Прослышав про чудесные игрушки, люди стали приезжать даже издалека.
Но вот странно. Чем больше становилось красивых игрушек, тем капризнее и противнее становились дети. Вскоре вокруг только и слышалось:
-Купи новую куклу! Хочу, купи!
- Хочу еще саблю и новое ружье!
Напрасно родители пытались объяснять, что деньги нужны на что - то другое. Или их попросту нет. Дети ничего не хотели слушать. Они кричали, топали ногами, плакали злыми слезами, и доводили своих родителей, бабушек, дедушек и нянь просто до изнеможения.
И между собой ребятишки то же не ладили. Когда девочки садились играть в куклы, то тотчас ссорились. Словно куклы шептали своим хозяйкам: «У нее лучше платье, у нее красивее бусы, она нарочно позвала тебя в гости, что бы похвастать». И девочки начинали ссориться.
Мальчики, ставя свои игрушечные армии, так и не могли приступить к сражениям. Игрушечные генералы шептали: « Смотри, смотри, он хочет тебя обмануть, у него больше солдатиков, а твоих двух солдат он стащил и спрятал». И мальчишки начинали драться, позабыв про игрушечный бой.
Мячики норовили прыгнуть в колючие кусты и, доставая их, дети царапали руки и ноги. Заводные собаки кусались. И детский рев слышался почти из каждого дома.
Словом дети стали невыносимы. Они постоянно ссорились, дрались и ругались, обижали младших братьев и сестер и совершенно не слушались старших. А злой мастер все богател и богател.
Вскоре случилась новая беда. Из-за того что ребятишки часто дрались, их игрушки ломались. И дети требовали новых кукол, солдатиков, заводных клоунов. И тут вспомнили про мастера Пауля. Может он починит игрушки, ведь это дешевле, чем покупать.
Добрый мастер охотно взялся за починку. Ведь он никогда никому не отказывал в помощи. Удивительно, но когда ребенок получал игрушку, побывавшую в руках доброго мастера, то становился спокойным, переставал капризничать и хвастать. Теперь даже на улице стало видно, у какого малыша игрушка новая, а у кого из мастерской Пауля. Ребята с игрушками из дорого магазина злого мастера, кричали на всю улицу, требуя новых покупок. Толкали друг друга и спорили. Все их время проходило в нескончаемых ссорах и обидах. А ребята, чьи игрушки чинил добрый Пауль, мирно играли. Их заводные собачки весело и приветливо махали хвостиком. Мячи прыгали прямо в руки. Солдатики вели игрушечные бои и в конце обязательно заключали перемирие. А красавицы куклы, ласково напевали песенки для младших сестер и братьев. Ходили в гости к подругам и водили веселые хороводы.
Наконец - то всем стало ясно, мастер Тилль делал свои игрушки с такой злостью, что его вещи становились такими же злыми, завистливыми и жадными как он сам.
А мастер Пауль дарил каждой вещи свою доброту.
Люди перестали покупать игрушки злого мастера. И даже хотели выгнать его из города, но испугались Грома. И злой мастер решил, что бояться ему нечего, раз у него такой страшный охранник.
Гром не раз просил мастера Тилля сделать его механизм не таким колючим и острым. Но злой мастер только грубо говорил в ответ, - Так ты будешь еще злее, мой распрекрасный Гром, и все будут меня бояться. Кто решиться приблизиться ко мне, когда рядом такое страшилище?
Но однажды ночью, Гром тайком ушел из дому и постучал в дверь доброго мастера.
Конечно, вы догадались, что сделал Пауль. Да, да, он поставил в механизм Грома новые гладкие детали. И Гром перестал испытывать боль от каждого движения. Он даже перестал скрипеть и скрежетать при ходьбе. Лицо перестало быть злым. Он словно превратился в большого, доброго и сильного помощника. Для Грома нашлась славная работа. Он стал помогать старым людям. Гром мог без устали носить воду из колодца, колоть дрова, копать огород. Да мало ли дел по хозяйству, которые старикам не под силу. Все очень полюбили Грома и стали звать его Гром-помощник.
А что же случилось со злым мастером? Он накопил целые сундуки золота. С тех пор, как Гром покинул его, Тилль перестал спать по ночам. Все боялся, что к нему проникнут воры и унесут его ненаглядные сокровища. Тайком в безлунную ночь, он погрузил мешки с золотом в тачку и ушел далеко, далеко в лес. Там он вырыл землянку и спрятал свои богатства.
В городе снова настала мирная и спокойная жизнь. Про злого мастера скоро совсем позабыли. Бургомистр издал указ, что отныне и навсегда делать игрушки можно будет только добрым мастерам. Ведь каждый мастер вкладывает частичку себя в свою работу. Не важно, печет ли он хлеб, шьет ли одежду, или делает забавную игрушку. Мастер обязательно должен быть добрым!
А злой мастер так и остался жить в лесной глуши. Одинокий и никому не нужный. Целыми днями он перебирает золотые монеты. Считать свои деньги ему хватит надолго. Золота у него много. Но принесло ли это ему счастье?
2010. 06. 24
Играчке злог мајстора
У неким давним чудесним временима у једном граду живео је један мајстор који се звао Тил. Бејаше он зао, завидљив и похлепан. Највећи сан му беше да се обогати. Зарађивао је за парче хлеба тако што је поправљао и брусио ножеве и маказе. Људи су нерадо ишли код њега. Увек је гледао испод ока и разговарао је осорно и грубо. А најгоре од свега било је то што мајстор није волео свој посао. И све је радио са таквом злобом и пакошћу као да му сваки предмет који му је запао у руке беше крив за његово сиромаштво. И ножеви и маказе који би се нашли у његовим рукама као да су и сами постајали исто тако зли. Ако би се ножем служио кувар, обавезно би повређивао прст. Ако би се маказе нашле у рукама фризера, шишале би криво и болно би тргале косу. А ако би их кројачица узимала у руке, тада би одећа бивала оштећена. Маказе би раскомадале сувишни одрезак или би пробијале тканину на видљивом месту. Због тога је Тил имао мало наруџбина, а и новаца такође.
У његовој близини живео је добри мајстор Паул. Делиле су их само две куће. Паул беше увек насмејан и љубазан, увек спреман да подели последње парче хлеба. Мајстор Паул је правио играчке. Сва дечица из града нису излазила из његове радионице.
Тил беше љубоморан због тога што Паул има много наруџбина. Никако му није ишло у главу зашто је произвођач играчака тако сиромашан. Та новац је требало да му се слива попут реке. Злом мајстору не беше ни на крај памети да Паул врло често напросто даје своје играчке. Био је задовољан кад би видео децу да се смеју и да су срећна. Нарочито много играчака дариваше сиромашној дечици која ионако у свом животу нису имала много радости.
Тил је сматрао да је Паул једна обична будала. Толико новаца може да му пљушти у руци. Та он би већ знао како би их употребио.
И зли мајстор одлучи да почне да прави играчке. Његове играчке биће сјајније и лепше од Паулових. Сви купци ће прећи код њега, а глупи Паул ће пропасти и умрети од глади. Тил као да пред собом угледа несрећног гладног Паула и прасну у злобни смех.
Али, једно је маштати, а друго урадити. Знао је Тил да треба да набави потребни материјал и инструменте. И, гле, досети се! Реши да од остатка лима који је разбацан по целој радионици направи гвозденог човека. Ако би му уградио добар механизам, онда би човек покретао руке и ноге. Тада би сви дотрчали да виде такво чудо. Али он не би дозволио да људи бесплатно гледају његов изум . За свако разгледање узимао би сребрне новчиће. А када би се народ заситио страшила, могао би онда да прави играчке и да их продаје трипут скупље. А од гвозденог човека направио би слугу. А то је баш добра замисао! Не би морао да храни и да плаћа таквог слугу, који би, уз то, радио без предаха. Ах, како је само зли мајстор све смислио! Остаде само да засуче рукаве.
Тил скупи сав гвоздени крш, који је дуго година гомилао у радионици, затвори резом врата и поче да ради. Тако је марљиво радио да престаде да излази из куће. Суседи се обрадоваше што не гледају његово зло намргођено лице. Једино се добри Паул забрину да Тила не задеси нека несрећа. Да се одједном није разболео и да не лежи сам без ичије помоћи? Помисли да би га требало обићи.
-Ма немојте да се потресате, мајсторе Паул!- говораху комшије.- Шта њему може да се деси? Једино је од своје злоће могао да се угуши.
Паул би им одговарао да не ваља оставити човека у несрећи ма колико он био лош. Дуго је лупао на затворена Тилова врата. На крају врата одједном шкљоцнуше и отворише се.
- Шта хоћеш?- грубо упита Тил.
-Ништа. Ја сам се просто за Вас забринуо, комшија. Да Вам се није нешто десило?
-Шта забринуо?- злобно промумла Тил.- Долазиш овде као незвани гост и само одвлачиш људе од посла. Ја ћу некако изаћи на крај и без те твоје бриге. Одлази и немој да куцаш на моја врата!
Паулу беше неугодно од тог „ топлог“ дочека, али он хтеде да се увери да је комшија здрав и читав.
Тил је на свом изуму радио са таквом злобом да гвоздени човек испаде прилично наказан. А како Тил беше увек страшно зао, тако сви делови унутрашњег механизма беху шиљати и бодљикави и задаваху гвозденом човеку снажан бол. Када гвоздени човек први пут начини неколико корака по радионици, Тил се захихота и задовољно протрља руке.
- Ала ће сви зинути од чуда када ово виде! Ти при ходу тутњиш као старо зарђало гвоздено буре. То је добро јер ћеш тако још грозније изгледати. Само ти изазивај страх код деце! Не могу да поднесем њихов смех, њихову цику и батргање ногама. А због буке коју ствараш својим гвозденим ногама, назваћу те Гром. Гвоздени човек начини злобну гримасу и ништа не одговори.
И једног прекрасног дана мајстор Тил по целом граду окачи листове папира на којима беше написано да грађани могу да се диве чуду технике, гвозденом човеку са надимком Гром, да је то велики изум мајстора Тила, и да треба само да се плати сребрни новчић да би се видело то чудо.
Разуме се да је гомила народа хрлила ка злом мајстору. Та сви хтедоше да виде то што никада не видеше! Људи су једни другима преносили необичне приче. У Тилову кесу потекоше сребрни новци. И мајстор Паул оде да види Грома. И тада му постаде јасно да је гвоздени човек, који је све плашио својим страшним злим изгледом, у ствари јако несрећан.
А једнога дана људи се заситише Грома и престадоше да долазе у радионицу. Новац више није звецкао у кесици мајстора Тила. Нико није желео више од једног пута да гледа гвозденог човека. Ух, како је страшан његов изглед! Зли мајстор се не узнемири. Ипак му пође за руком да згрне потребну суму. Купи материјал и инструменте и опет се затвори у радионицу. Сада му беше много лакше јер Гром заврши најтежи посао.
Пролазило је време. Једног јутра грађани угледаше изнад Тилове куће натпис. Великим словима било је написано:“ Овде се продају најбоље и најлепше играчке на свету! Пожурите да купите прекрасне играчке мајстора Тила!“
Грађани су са чуђењем слегали раменима.- Шта је то опет измислио Тил? Па он не подноси децу. Зашто је онда почео да прави играчке? А осим тога, у граду постоји још један произвођач играчака, мајстор Паул. Због чега у једном граду има толико мајстора за играчке? Та забава је обест! Новац се може потрошити на много корисније ствари.
Али, надвлада радозналост. Људи пођоше у Тилов дућан. Да, мајстор их није насамарио. Играчке су стварно најбоље. Потрошио је на њихову израду скуп материјал. Мајстор Паул није могао да купи такве тканине и украсе и његове играчке нису могле да буду тако блиставе. Тачно је то да је он у свој рад унео сву своју душу и доброту, али доброта не може да блиста и да се прелива као хаљина на луткици. И не може да сине као сабља.
Ах, како су чаробне лутке! Као принцезе на балу! Како се само шарени и сија њихова одећа! А тек мајушне плитке ципеле, обојене златном и сребрном бојом! Јој, а мали војници! Па они су као прави ратници! Па онда њихове сабље и пушке, очишћене и спремне за борбу! Кловн који удара у бубањ и пева! Погледајте ту колевку за лутке! Украшена је црвеним врпцама и цвећем као постеља за праву принцезу! Нема свака девојчица из богате куће тако нешто. Гледајте како су сјајне коцкице и лопте! Очи одраслих људи су засењене од таквог призора, а тек очи деце! О њима не треба ни говорити! Кочије са свиленим ватираним јастучићима! Собе за луткице са намештајем пресвученим кадифом! Пси на навијање који могу да лају, сјајне рибице које смешно отварају уста! Млинови у које се убацује новац а онда са усхићењем посматра како се на жлеб слива вода и окреће млински точак!
Све беше управо онако како је смислио зли мајстор. Сада су играчке куповали само код њега. И само су страшно сиромашна дечица долазила код мајстора Паула. Она нису имала паре да купе играчке. А Тил је увек терао сиромашну децу од свог дућана да не би затрпавала робу. А добри мајстор Паул убрзо западе у беду тако да ће на време моћи да крене да тражи милостињу.
Зли мајстор се све више богатио. У центу града сазида велику продавницу . Пронесе се глас о лепим чаробним играчкама. Људи почеше да пристижу чак издалека.
Међутим, настаде чудо невиђено. Што је више било лепих играчака, деца су постајала хировитија и неразумнија. Наоколо се убрзо само могло да чује:
-Купи ми нову лутку! Хоћу нову лутку! Купи ми!
-Купи ми сабљу! Хоћу нову пушку!
Узалуд су родитељи покушавали да објасне да је новац потребан за нешто друго или да пара једноставно нема. Деца ништа нису хтела да чују. Вриштала су, бесно ударала ногама, лила зле сузе и доводила родитеље, баке, деке и дадиље до исцрпљености.
И међу собом дечица се такође нису слагала. Кад би се девојчице скупиле да се играју са луткама, одмах би се посвађале. Чинило се као да лутке својим газдарицама шапућу:“ Она има лепшу хаљину, она има лепшу огрлицу од стаклених бисера, она је намерно позвала тебе у госте да би се похвалила“. И девојчице би почеле да се свађају.
Дечаци су распоређивали своју војску од играчака тако да она није могла ни да крене у борбу. Генерали су им шапутали:“ Погледај, погледај, он хоће да те превари! Он има више војника, а двојицу твојих војника одвуче и сакри!“ И дечкићи почињаху да се туку, заборављајући на борбу играчака.
Лоптице су скакале у бодљикаво жбуње и трчећи по њих деца су гребала руке и ноге. А и пси на навијање почеше да уједају. Дечја дрека чула се скоро из сваке куће.
Једном речју, деца су била неподношљива. Стално су се свађала, тукла и псовала, вређала су млађу браћу и сестре, и уопште нису слушала старије. А зли мајстор се све више и више богатио.
Убрзо настаде нова невоља. Због тога што су се дечица често тукла, њихове играчке су се ломиле. И деца су тражила нове лутке, војнике, кловнове на навијање. И тада се сетише мајстора Паула. Можда он може да поправи играчке. Па то је јефтиније него да их купују!
Добри мајстор драге воље прихвати да поправља играчке. Та он никада никоме није одбио да помогне. Када би дете добило играчку која је била у рукама доброг мајстора, постајало би мирно, престајало би да се јогуни и да се хвалише. Сада је чак и на улици могло да се види који малишан има нову играчку, а који има играчку из Паулове радионице. Деца са играчкама из скупе продавнице злог мајстора вриштала су по целој улици тражећи да им се купе нове играчке. Гурала су једно друго и препирала се. Време им је пролазило у бескрајним свађама и увредама. А деца чије је играчке поправљао добри мајстор Паул мирно су се играла. Њихова псетанца на навијање весело су махала репићима. Лоптице су скакале право у руку. Војници су водили ратове и на крају обавезно склапали примирје. А луткице- лепотице умиљато су певушиле песмице за млађу браћу и сестре. Ишле су код другарица у госте и водиле су весела народна кола. Милина једна! Дивота!
На крају свима би јасно да је мајстор Тил правио своје играчке са таквом злобом да су и његове ствари постајале исто тако злобне, завидљиве и грамзиве као што је био и он сам.
Мајстор Паул дариваше свакој ствари своју доброту. Људи престадоше да купују играчке злог мајстора. И хтедоше чак да га прогнају из града, али се уплашише Грома. А зли мајстор схвати да нема чега да се боји јер има тако страшног чувара- заштитника.
Гром је више пута молио мајстора Тила да ослободи механизам шиљатих и оштрих делова. Али би зли мајстор грубо одговарао:“ Тако ћеш ти бити још грознији, мој предивни Громе, и сви ће се мене бојати. Ко ће смети да ми приђе када је поред мене такво чудовиште?“
Али једне ноћи Гром крадом оде из куће мајстора Тила и закуца на врата доброг мајстора. Знате, наравно, шта је урадио Паул. Да, он угради у механизам Грома нове глатке и равне делове. И Гром више не осећаше бол при сваком покрету. Он чак престаде да шкрипи и да при ходу шкргута. Лице његово више није било зло. Као да се преобрази у великог доброг и снажног помоћника. За Грома се нађе веома леп посао. Он стаде да помаже старим људима. Могао је да носи воду из бунара, да цепа дрва, да окопава башту. Па мало ли је послова у кући које старци не могу да обављају. Сви много заволеше Грома и прозваше га Гром- помоћник.
А шта се десило са злим мајстором? Он напуни ковчеге златом. Од тада, када га Гром напусти, Тил престаде да спава. Бојао се да ће му се лопови увући у кућу и да ће му однети његово љубљено благо.
Кришом, једне мркле ноћи, он утовари вреће са златом у ручна колица и оде далеко, далеко у шуму. Тамо ископа земуницу и сакри своје богатство.
У граду поново наступи миран и спокојан живот. Злог мајстора сви брзо заборавише. Градоначелник изда наредбу да од сада и заувек играчке могу да праве само добри мајстори. Сваки мајстор треба да унесе један делић себе у свој посао. Није важно да ли пече хлеб, да ли шије одећу или прави играчке. Мајстор је дужан да обавезно буде добар!
Зли мајстор тако остаде да живи у шумској дивљини. Сам и никоме потребан. По цео дан он премеће златни новац. Остаде му доста времена да броји своје новце. Зли мајстор има много злата. Али, да ли га је оно учинило срећним?
Са руског језика на српски превела Снежана Дабић
Београд