MONS AUREUS, 2014, 45, стр107
перевод на сербский статьи о Владимире Буриче "Если бы не было тюрьмы поближе..."
Валериј Липњевич
„Срамота је живети изван своје земље, тим пре – добро.” Сагласно
сопственом афоризму, Владимир Бурич1 није живео изван своје зе-
мље – он је тамо умро. То се догодило 26. августа 1994. у Македо-
нији, током Струшких вечери поезије, после надахнутог, врло емо-
тивног наступа.
Књижевни живот Владимира Бурича – са издањима, путова-
њима у иностранство, фестивалима, наградама, може се сместити
у интервал између два срчана удара. Али до тог времена његов
књижевни углед је већ био формиран: постао је маестро руског
верлибра, или, на чему је сам инсистирао, слободног стиха.
Тако се догодило да је остао аутор једне књиге. Друга, коју
је после његове смрти објавила Муза Павлова, песникова супру-
га, само је нагласила ту сингуларност – исти наслов, иста опрема.
Она допуњује прву као што подводни део леденог брега допуњу-
је онај изнад воде. И не толико песмама, колико приватним, био-
графским материјалом, оном реалношћу која се згушњава у сан
стваралаштва.
На црном пољу корица – бели квадрат, симбол вечног сукоба
светлости и таме, хаоса и хармоније.
Црно
тражи бело
да у њему убије светло
и претвори га у сиво
или пругасто
Бурич није постао ни сив, ни пругаст. Он по својој природи није
могао да пристане ни на какав компромис. „Проживео сам живот
по принципу супротстављеног мишљења. Мислим другачије – да-
кле, постојим”.
Његово романтично „или-или” опирало се о граничнике
реалности, не претварајући се у трезвено „и-и”. То му је, особи-
то током последње године, претварало живот у непрестану пат-
њу. И то, што је умро усред тадашњег хаоса – у Југославији, коју
објављена збирка песама под називом „Изабрани стихови”.
су раздирали на комаде, разумевању песника такође додаје нешто
суштаствено, ма и врло познато, хрестоматијско: тражио је буру.
Није узалуд Бурич. Уосталом, била су му довољна већ само прва
пражњења надолазеће олује – такозване руске уставне кризе 1993.
Затворио се на неколико дугих месеци у своју недовршену кућу на
обали реке Оке. То време му се одразило и на здравствено стање. А
непосредно пред последње путовање у вољену Југославију морао
је да истоварује камион са циглама – у сталном дозиђивању своје
куће налазио је неку врсту смирења. Бомбардовање Београда, сре-
ћом, није доживео. Као ни сасвом недавно бомбардовање Донбаса,
у чијем је једном од градова – Јамполу, рођен.
У силини духовне борбе рађале су се његове кратке и, рекло
би се, хладно-уздржане песме. Могуће их је упоредити са каме-
њем које се разлеће из кратера активног вулкана и које, охлађено,
више ничим не подсећа на температуре које је морало да издржи.
Класично елегантне и стилски углађене („Мој унутарњи глас, глас
мога ‘а’, чист је и не подноси никаква стилска огрешења”), апо-
лонијске по духу, песме Владимира Бурича крију у себи огромну
енергију преодолевања хаоса и мрака, дионизијских, провокатив-
них стихија бивства.
Ако је песник самоисцељујући неуротичар, онда у Буричевом
случају песник бива излечен када читаоцу дарује поново обретено
здравље, а не сопствену немоћ. Зато је природно што за Бурича
поезија „није одраз реалности”, него „један од облика психоло-
шке адаптације”, „примењена психологија”. И као таквој јој није
потребно – сматра Бурич (изражавајући се Пушкиновим речима)
„условно украшавање певања”. А умеће стварања поетског текста,
у коме се „количина асоцијација колеба од једне до бесконачног
минус јединица”, означава заправо „умеће управљања спектром
асоцијација, сужавајући га до неопходних размера”.
Занимљиво је да је творац „универзалне теорије адаптације”
увек демонстрирао сопствену неспособност за њену реализацију.
По мом мишљењу, то је исти онакав случај као кад идеја слободе
постаје доминанта патолошки ропске свести.
На теорију адаптације подсећа и фотографија унутар корица
– гвоздена ограда коју је асимиловало дрво. Шта је ту песник – дрво,
ограда? И ко кога потчињава? И није ли живот сједињавање меког
и чврстог, светлог и тамног? И где је граница између природе и
уметности? Књига почиње симболима супротстављања (у том сти-
лу је и песникова фотографија – „бодљиви” Бурич), а завршавају
је симболи узајамног прожимања. Изражајан графички облик пе-
сама, њихов светли рацио, уравнотежује се вишезначним ликом-
-симболом. На ум ми долази неколико последњих редака књиге:
Живот је
искра
извијена палицом
слепог
Шта представља овај исказ – признање светлог разума о сопстве-
ној беспомоћности? Или је то трезвено уочавање оквира које није
у стању да наруши? Или се светлост тако муњевито смењује са та-
мом да није могуће размотрити ишта како ваља? Или смо, доведе-
ни у заблуду шкртом рационалношћу стила, тек сада приметили
да песник све време покушава да са нама разговара – јасно о там-
ном, светло о мрачном. Али, на то нас већ упућују и корице: поље
свести – бели квадрат, као светлост фењера на путу, увек успе да
нешто, само по себи релативно јасно, захвати из таме, нешто што
привлачи – или одвлачи? – наше органе вида од оног најважнијег –
исконске таме, чим се светлост – то јест култура, разум, угаси.
Тачније, самодовољно-самозадовољне и напето-уздржане ре-
љефне представе песама сведоче о опасном прелазу над бездном,
Владимир Бурич (1932–1994), добитник награде Златни кључ МФП
Смедеревска песничка јесен за 1992. годину
којим се, напипавајући, креће моћни дух. У стању је да сумња и
промишља у ситуацији у којој слабијима преостаје само вера. „Ја
нисам онај који верује, него онај који мисли. Онај сам који сумња.”,
смерно признаје песник. Сва хуманистичка књижевносг узрасла је
на том фундаменту. И „хуманиста-усамљеник”, Бурич се, као и
Маркс, сналази без смисла живота, али признаје његов циљ – био-
лошку адаптацију. И тада, према Буричу, „нема лоше или добре
књижевности; постоји само књижевност која или адаптира одре-
ђену индивидуу, или не”.
На такав начин многи проблеми, међу њима и проблеми
књижевне критике, могу бити редуковани. Вероватно се упра-
во због тога, уз свеколики диверзитет књижевних преокупација,
Владимир Бурич није бавио критиком. Ограничио се на разра-
ду свакодневних и универзалних проблема. Његова „Типологија
формалних структура руског књижевног текста” такође је ушла у
књигу. Чини се да управо у његовим радовима из области теорије
књижевности долази до изражаја поменута способност да тамно
претвара у светло. Сматрам да у датом случају има смисла гово-
рити о Буричу не само као о потенцијалном књижевном теорети-
чару него и као ретком јединству најпрецизнијег истраживачког
инструмента и уникалног објекта истраживања у једној личности.
Вероватно да се Бурич не би могао бавити ничим иним, што би
излазило изван граница његових егзистенцијалних интересовања.
Могао се бавити и бавио се свиме што их је и најмање дотицало.
Он је књижевни теоретичар у мери неопходној за осмишљавање
сопственог рада на слободном стиху. Професионализам који се
граничи са фах-идиотизмом био му је стран у било којој области.
Чак и сама поезија за њега је остајала само „један од параметара ра-
звоја суверене личности”. Управо она може бити циљ, а све остало
је пуко средство. У суштини, песник и јесте та еталонска идеална
личност за којом време није исказало потребу. Садашњост тражи
извођаче – у свим областима. Еталон остаје за будућност, за вечност,
за етаблирање човековог лика уопште. И управо стога је проблем
прилагођавања песника времену најболнији за стварну личност.
Освешћујући проблем адаптације као свој основни психоло-
шки проблем – а другачије мишљење то захтева – Бурич га није
решавао на начин обичног човека, вечног антипода песника и
ослонца демократије – „репрезентативне власти обичних људи”
(они су у већини, те отуд и оно његово: „ја нисам демократа, ја сам
хуманиста”); решавао га је као песник – за све.
Моје су песме
профилактичка вакцина
против страха
очајања
смрти
Зато је писао о оном најважнијем, о ономе са чиме се у сваком соци-
јуму и у свим временима суочава сваки човек и због чега се људи
обраћају уметности или религији, а кад од њих не добију спасоно-
сни одговор, онда алкохолу или наркотицима.
И још је једно поколење
прошло
мимо трибина
младости
распевано
машући цвећем
уредно одлажући
транспаренте
косу
зубе
на камионе
иза угла
и преузимајући маске
за ноћни карневал
у суседној уличици
Овде је вечна тема неизбежног старења и ишчезавања живота овапло-
ћена кроз сцене донедавно актуелног друштвеног ритуала. Живот
пролази као демонстрација радничке класе. Чим се животу снизи
ниво државног оптимизма, који само наглашава трагизам бивства,
демонстрација добија карактер мучно понављаног мита. Личност
се налази под двоструком репресијом социјалног и природног.
Свест фиксира положај у непривлачној бесконачности из које је
излаз само један – изван граница живота. Али следећа песма подсе-
ћа: немаш право да располажеш собом, ти си „на врху градилишта
које се назива род”, ти си „једино због чега су они живели”, у твојој
је власти да „њихову борбу учиниш бесмисленом”. И свест оклева,
губећи тле под ногама, у потрази за убедљивим аргументима:
Треба
понеговати своје тело
то чудо кретања
Мислим да се Бурич не би увредио ако бисмо његову теорију
адаптације назвали једноставно стоицизмом. „Дивне ли адаптаци-
је! Вуче човека у бездану, а затим га нагони да хода по његовом
рубу!” Занимљиво је да у савременој психологији (Франкл) посто-
ји нешто аналогно – метод парадоксалне интенције. Ако се човек
нечега боји, сугерише му се да у свом страху дође до самог краја, да
му се не супротставља, него да му се, напротив, преда. Тако чини
и Бурич: он гура свест према литици, како би она на крају крајева
устукнула и одржала се на ивици. Или се сурвала у амбис. Песни-
кова свест издржава сву суровост спознајућег разума.
Сивкаста птичице
са жутом пегицом на грудима
дај да те убијем
да бих те разгледао
Рефлекс спознаје доминира и у односу према себи самом:
И опет
жеља да завирим у себе
кроз рупицу од метка
Песникове очи нису случајно „знатижељне” и, у суштини, једино
чега се стварно боји је: „да умре у најинтересантнијем тренутку”.
А можда је та радозналост уместо нечега? Уместо свега, чега је ли-
шен: љубави, среће, потомства, дома, признања у сопственој домо-
вини? Јер, он у овом свету не уме ништ:
Хтео сам да се осмехнем
а лице се распукло као глина
Хтео сам да заплачем
из очију се просуо пепео
Каткад се чини да је Владимир Бурич писао у самици. У сушти-
ни, тако некако је и било, као и код многих из његове генерације
– затварање у себе, насамо са савешћу. Он о томе говори привидно
неозбиљно, парафразирајући Мајаковског: „Хтео бих да живим и
умрем сред Париза, кад већ не постоји тамница ми ближа.” Затвор,
тамницу сопственог тела, бивствовања, социјума. За човека који
исповеда романтическо „или-или”, тамница постаје све.
Мајаковски није само младалачки идол Владимира Бурича.
Он представља оно од чега се Бурич све време дистанцира, остају-
ћи притом заувек с њим: „Напустио сам Мајаковског не изневерив-
ши га ни за јоту.” Заједничко Буричу и Мајаковском је пре свега
то што су обојица совјетски песници – Мајаковски први, а Бурич
последњи. Зато су, уз заједничку љубав према високим идејама,
идејама „узвишене мањине”, тако различити у својој творачкој ре-
ализацији. Али, Мајаковски и Бурич – то је засебна и велика тема.
Мада је, по сопственом признању, Бурич био „шездесетник2
у време педесетих година”, ипак није постао дисидент. „Увек сам
се бојао да не нашкодим својој земљи и народу.” Суштински, као
личност, био је оријентисан на креативан рад у култури. Ту спада
и његова преводилачка и уредничка делатност. Искрено се трудио
да нађе себе у социјуму – „не бој се, ово је твоја домовина!” – да са
њим уреди живе и спасоносне везе. Отуд и опсесивна идеја Куће,
која је остала до краја нереализована на обали Оке, и водовод кроз
село, на који је потрошио много снага, и телефонизација, коју није
успео да приведе крају.
Поезија је, као и живот уопште, увек ослобођена прошлости,
сваки њен корак је непредвидив. Али то је ослобођеност детета од
сопствених родитеља. Наслеђе се, као и традиција, пројављује, а
не диктира. Општи смисао наводи да се у различитим стварима
препозна једно исто. То неочекивано пројављено и јесте традиција.
За њену реализацију неопходне су пре свега те различите ствари.
Бесконачно ропско тиражирање брише традицију, заводи у ћор-
сокак епигонства (између осталог и аутоепигонства). Свако Бури-
чево песничко остварење је уникатно. Други могу да се понављају,
ствараоцу је то једноставно досадно. Уосталом, једина традиција
руске поезије је – савест, и Владимир Бурич је у том смислу апсо-
лутно традиционални песник.
Дуваш у власи свога детета
Читаш називе речних пароброда
Помажеш пчели да се ослободи из слатка
Каквим си издајством све то купио?
У суштини, Буричев поступак би се могао назвати својеврсном аку-
пунктуром. Благи покрети и глађење који одвлаче пажњу, а онда
– прецизан и увек неочекиван убод, после кога се на све стране
шире таласи асоцијација.
У принципу, саглашавајући се са Буричем („Закаснили смо за
читав један стихотворни систем, који би потпуније одражавао пси-
хологију савременог човека”), ваља напоменути да је сваки систем
само методика. Она уопште не гарантује успех, најчешће је само
ознака времена које предлаже друге технологије. У поезији је све
одређено нивоом личности ствараоца. Његове технолошке префе-
ренце су тек допунска информација о њему самом. Исто тако, као
што је и његова савременост само танка сјајна емулзија на повр-
шини вечног источника. Читалац увек оцењује према коначном
резултату: да ли га мисао песника побуђује, јесу ли заразна његова
осећања, може ли светлост којом зрачи да одагна сумрак бивства?
Владимир Бурич ће остати упамћен по томе што је у руску
поезију увео цепиво слободног стиха, што је ствар превасходно
књижевна, цеховска, али пре свега по томе што је, као и многи
његови савременици, оставио драгоцено духовно искуство досто-
јанственог опстанка јединке. Данас је искуство усамљених јединки,
стечено у ауторитарном систему – јер, сарказми историје су стал-
ни – неопходно за опстанак, преживљавање милиона у систему де-
мократије. Мада је, према песниковом дубоком убеђењу, „живети
недостојно – срамота”. Увек и свуда.
1 Песник Владимир Бурич (1932–1994) добитник је награде Златни кључ Међународног фестивала Смедеревска песничка јесен за 1992. годину. Тим поводом му је у истоименој едицији
2 Валериј Липњевич, песник, прозаиста, критичар, преводилац, дуго-
годишњи близак пријатељ Владимира Бурича, рођен је 1947. у Минску,
Белорусија. Аутор је низа песничких и прозних књига – међу ко-
јима и Трава и кише (1977), Тишина (1979), Непозната планета (1988),
Дрво и река (1988) и Ева, врати ребро! (2013). Лауреат је неколико
међународних признања.
3 Шездесетницима је названа генерација совјетске интелигенције рођене 1925–1945. године.
На погледе преставника овог покрета утицали су како грађански рат, године стаљинизма,
Други светски рат, тако и такозвана епоха отопљења. Представници шездесетника окупља-
ли су се око часописа „Нови свет”. Међу њима се истичу Андреј Вознесенски, Евгениј Јев-
тушенко, Бела Ахмадулина, Роберт Рождественски, Јуна Мориц, Василиј Аксјонов, Андреј
Битов и многи други. У време 90-их већина знаменитих „шездесетника” умире готово за-
борављена. Данас су аутори из овог периода поново актуелни, а многи од њих су ушли и у
школски програм.
Превод, напомене и белешка о аутору:
Фиона Сумцова