* * *
Она была, была деревня –
Полсотни изб, Николы храм…
Теперь стеной стоят деревья
По шумным некогда дворам.
Людьми забытого погоста
За чернобыльем не сыскать.
Отсохла память, как короста,
И время здесь не врач, а тать,
Разор творящий так неспешно.
Грустит безмолвная заря,
И плачет ангел безутешно,
Присев на остов алтаря.
* * *
Село је било, и оно броји
Кућа педесет, Николин храм...
А сад ко зид, дрвеће стоји
Где бука беше, сад си сам.
Заборавише људи и гробље,
Од корова га нећеш наћи
Сећање суво, к’о красте кора
Време све руши, а не лечи,
И душу краде и срце хара.
Тугује данас нема зора,
Анђео плаче неутешно,
Ослоњен на даске олтара.
Перевод на сербский Любинки МИЛИНЧИЧ