Монолог... на русском, белорусском, польском, серб

Леонид Гречко
Стихотворение "Монолог эмигранта" на русском, белорусском, польском и сербском языках.
Спасибо Елене Козлович-Устиловской и Владимиру Яничу за замечательные переводы.

Монолог эмигранта
Леонид Гречко

Знаешь, брат, все ничего...
Нет лишь Родины.
Говорят мне повезло
В этом городе.
Но растет тоска в груди
Разрастается,
Ни за память,ни за сны
Не цепляется.
Заразился я насквозь
Этой хворью,
Чуть ударь, как ржавый гвоздь,
Спину горблю.
Может ветер моя жизнь?
Был и нету?
Чередой потерь и бед
Ушло лето.
Снег ложится на виски -
Скоро осень.
Убежать бы от тоски,
Камень сбросить.
И припасть к родной земле,
И покаяться...

Да не все, брат, журавли
Возвращаются...

Леанід ГРЭЧКА
Пераклад з рускай мовы –
Алена КАЗЛОВІЧ-УСЦІЛОЎСКАЯ

Маналог эмігранта

Усё не блага, браце…
Толькі край мой дзе?
Кажуць, што мне шчасціць
У гэтым горадзе.
Ды расце туга ў грудзях,
Разрастаецца,
Ані ў памяці, ні ў снах
Не трымаецца.
Так увесь я апантаны
Гэтым болем.
Ледзь удар, – як цвік іржавы,
Спіну горблю.
Дні жыцця майго як вецер:
Быў – не стала?
Страты, беды – усё на свеце
Пралятала.
Засняжыла скроні мне –
Хутка восень.
Ад тугі схавацца б дзе
Сэрца просіць.
Да зямлі прыпасці роднай
І пакаяцца…

Жураўлі не ўсе дадому
Вяртаюцца…

Leonid GRECZKO
T;umaczenie z j;zyka rosyjskiego - Helena KOZ;OWICZ-U;CI;OWSKA

MONOLOG EMIGRANTA

Wszystko nie ;le, bracie,
Tylko kraj m;j gdzie?
M;wi;, dobrze mi si; wiedzie
W moim mie;cie.
A t;sknota w piersiach
Wci;; rozrasta si;,
Ni za pami;;, ni za sny
Nie zaczepia si;.
Pogr;;ony ca;y jestem
W t; t;sknot;.
Dotknij si; – jak gw;;d; rdzawy
Plecy garbi;.
Mego ;ycia dni jak wiatr:
By; – i nie ma.
Ci;giem cierpie;, bied i strat
Lato min;;o.
K;adzie si; na skronie ;nieg –
Wkr;tce jesie;.
Od t;sknoty uciec gdzie;,
Ci;;aru nie nie;;.
Do ojczystej ziemi przypa;;
I zap;aka; szczerze…

By powr;ci; do gniazd swoich,
Cho; ma;o w to wierz;…

Леонид Гречко
МОНОЛОГ ЕМИГРАНТА
Перевод c русского языка на сербский Владимира Янича (Vlada Janjic)

Знаш, брате, није баш све...

Није само Домовина.

Кажу ми да сам срећан

У том граду.

Али у грудима бол расте

Шири се

Ни памћење, ни сан

Не везују ме.

Потпуно сам заражен

Том болешћу,

Која боде као зарђали ексер

Гребе кичму.

Можда је мој живот само ветар?

Ко зна где?

След губитака и штета

Лето је отишло.

Снег већ пада на слепоочнице

Ускоро ће и јесен

Побећи од досаде,

Одбацити све стеге.

И допасти родне груде.

И покајати се.

Да брате не враћају се баш сви

Ждралови