Мисао лута ка почецима
тамо где су Карпати и Татре,
па се саживим с нашим прецима,
букте у мени предачке ватре.
Видим им кораке горде, смеле
што газе наша поља широка.
Видим их како се сви веселе.
Видим и сузе крајичком ока.
Увек има ко да ми предочи:
сви су мртви и заборављени.
Aли срце громко ми сведочи
да још нису умрли Словени.
Још се глагоља, још реч нам тече,
још се разлеже словенска бука.
Ништа од тога није ми прече:
још се словенска пише азбука.