Не желим ледене страже
На станицама аутобуса
Ни снежне бункере
На улицама и трговима
Ни леденице што висе
Мутног, злослутног ока
Спремне за мучки напад с леђа
Са кућа и олука
Не желим зимску страховладу
Ни сунце протерано у маглу
Снег пада као да никад неће стати
Лети као да има рок да плати
Све то безумно перјано семе
Строваљује се с неба
На мене
На улице овог тако неважног града
Који не волим више
Сада
Не тугујем
Што више нема ко да ми пише
Што за мном нико не уздише
Што време брише трагове снова
Тоне упорних зимских пчела
Претвориће се за који дан
У гомиле тврдог, прљавог стења
И не буде у мени баш ништа
Ни бледу сенку успомена
Мој ум и моје тело
Постају робови зиме
Не желим толико снега сада
Не желим на леђа да ми пада
У центру смрзнутог града
Одсечена сам од лета
Одједном сасвим сама
Осујећених покрета
Јер још пре три зиме
У вејавици ко овој сада
Нетрагом нестала је моја мама
Заувек са овог света
Не желим ове ледене ланце
Ни минус сурове зиме
Не могу више да подносим
Хирове ове сулуде климе
Нема у мени радости више
Немам ни с ким да је делим
Потонуле су ми све лађе
Можда је време да се селим?
У поларном кругу двојке
Овог бесмисленог града
Мене више не греје нико
Љубави нема, згасла је нада
А куд да пођем?
Да л свему већ је дошао крај?
Колико још лета и зима
Морам да преживим сама?
Док опет не наиђе плима
Док поново ми не сване дан
Док сунце за мене не измисли
Неки потпуно нови сан?
Београд, 15.2.2012.