Бакарне брезе пију сунце на издисају
Њихова бела кора личи на пену хладног мора
Светлости је све мање, Земља одлази све даље
Ка магли, киши и зими ка новој леденој плими
Ко ће остати са мном када одлете птице
Куда ће потећи сузе, сакрићу рукама лице,
Како да заштитим срце кад га нападну понорнице
Побећи ћемо од себе трчећи у вејавице
Осмелиће се сузе кад небо почне да рида
У огледалу висина један се облак кида
Велове тамне ветар са твоје душе скида
Наручје ми је празно ко пусте плаже лида
Из даљине све ближе стиже мирис паљевине
Нешто потмуло гори, неко се негде бори
За ваздух, предах и голи живот
Дим се диже, однекуд се нешто пуши
Одакле сад овај пожар у мојој још влажној души?
Београд, 1985.