Кроз ваздух препун туђих прича
У таласима надошлог звука
На сваки део тебе у мени
Спушта се меко једна рука
Кроз шупљине између тела
Људи са очима испод шака
Ја само твоју сенку тражим
Крхку стабљику нежног мака
Кроз мреже погледа неизбројних
Срећу се пруге локомотива
Кроз прозор воза лице ти тражим
Без твога ока ја нисам жива
У твојим осмесима што на плач личе
И тако горко мене тиште
На твојим уснама што мене пеку
Сви моји немири ћуте – и вриште.
Београд, 1982.