Минут за минутом полако клизи
У јутру влажном од јесење росе
На трапезу са неба сунце виси
У ципелама ми дрхте ноге босе
А ипак једино ми срце не зебе
Мада је рано, сати је седам
Ја опијена седим крај тебе
И све што желим је да те гледам
Гледам ти усне, гледам ти очи
Погледом сненим ти милујем косу
Још не могу да се отргнем од ноћи
Осећам неки чудан мирис у носу
Заспала бих опет али на твом рамену
У сенци још топлој од крила птица
Рекла бих збогом своме камену
И осмехнула ти се тајном љубичица
Остаћеш у мени и када одеш
Бићу ту да можеш да се вратиш
Моје ћеш срце увек да нађеш
Оно ти неће дати да патиш
Остани, изгуби свест, не иди
Пусти да поверујем на час
Да твоја душа све зна и види
И да су звезде ипак уз нас
Београд, 1982.