Толико је неба у нама
Док пролазимо без мисли улицама
Свакога дана
Док се боримо с тугом
Што гуши земаљска гладовања
Толико је неба у нама
А очи су нам црне од мрака
Од земље из које ниче трава
Од опроштаја и заборава
Толико је неба у нама
Од Косова и Видовдана
Од Цера и Кајмакчалана
Од рађања до умирања
Толико је неба у нама
Пуцају груди и душа тада
У сваком рату, у сваком миру
Губимо земљу на папиру
И зашто увек Србија да страда
Да мрак нас једе и гасне нада
Толико је неба у нама
Да се боримо на сваком пољу
За своју тачку на планети
Толико је Србија у нама
Где год да будемо, у нашој свести
Београд, 1989.