Равнодушност пејзажа
У мојој души
Упркос путовању
Не могу ме више повредити
Ни море, ни заласци сунца
Ни пруга, ни бескрај неба
Већ сам их прележала
Немам више суза
Не бацам више срце
Као сидро у сваку лагуну
Плутам по површини опрезна
Неповерљива, подсмешљива
Искусног ока
Помало уморна од ветра
Али потајно срећна
Због овог мира
Освојеног у ратовима
Без милости
До истребљења
Добро што нећу морати поново
Да живим из почетка
О, какав би ужас био
Васкрснути попут Христа
У исти свет
С памћењем и статусом мученика
Не желим још један живот
Исте врсте
Београд, 1987.