Рецимо да је било подне
У једном лепом граду
Да је куцао сат на звонику
А ми седели безбрижно у парку
Било је необично неко време
Као да сам чула песму неба
Усред жагора дечијег смеха
На крилима голубова
И тек приспелог лета
Рецимо да су бујале траве
И палме њихале своје крошње
Да су се блистале капљице јаве
Прскали мехурови а наше прошње
Огромном плавом незрелом небу
И даље живеле на белом хлебу
Шта нас је то звало у даљине
Ех, пусте жеље и путовања
Беше све тако стварно и хитно
У годинама нашег незнања
Београд, 1982.