Кад ујутру устанем још снена
Из топлих, меканих слика
Осећам још дуго на телу
Вреле отиске твојих облика
Пружам ка теби руку
Знам да те узалуд тражим
На јави више ниси крај мене
И не знам шта да радим
Кад нам се очи бестидно сретну
И кад пред свима љубав воде
Знам, ипак ћемо се једном наћи
На путу којим сви путници ходе
И кад покушам да замислим
Пејзаж пун нових откровења
Увек задрхтим, предам се сласти
И једва чекам дан испуњења.
Београд, 1982.