Ти и ја смо пролазна једињења живота
У једном времену на једном меридијану
Ти и ја – шта бесмо у претходном постојању
У којој смо ватри нестали, у ком усијању?
Ти и ја у машти имамо историју света
Имамо сећање што нисмо сигурни да је наше
Ти и ја чезнемо да стигнемо још даље
И пронађемо пределе лишене људске патње
Ти и ја смо само два камичка на плажи
Ти и ја смо грумење звезданог праха
А ипак свим силама стремимо небу
На некој паралели ефемерног даха
Ти и ја ћемо за живота бити увек два тела
Упркос свој нашој жудњи да будемо једно
Ти и ја ћемо у смрти постати сићушни васионе део
Хоћемо ли бар онда бити један глас
Једна мисао, једна жудња, једна тишина
Хоћемо ли у неком трећем стасати као нова маглина?
Београд, 20.6.1982.