Не маши ми руком преко улице
Не осврћи се за собом
Не тражи ме с таквим болом
У очима
Ту сам, одмах поред тебе,
Заробљена твојим ходом
И у сновима
Близнакиња твоје сенке
Следим те у тоновима светлости
Која пролази кроз твоје трепавице
И распршује се негде далеко
Где нас нема
Корачам у ритму твог пулса
Незнани бубњари из афричких шума
Разапињу твоје срце уштављено од суза
Неисплаканих, тамних комета
За нове бубњеве и старе поруке
Вечито исте какофоније туђег света
Не маши ми руком преко улице
Не покушавај да се смешиш
Горке су те гримасе да ме са њима тешиш
Истините као и моје сузе
Које данима теку ка теби
С једног на други крај жице
Узнемирене музиком далеких звона
Тихо певуше све твоје птице
У кавезу, окованих крила
Ока упртог у небо
Ти ми не верујеш, је ли
Да сам у њиховој тузи била?
Како то онда осетим да им нешто гласове кочи?
Како то да им увек препознам очи?
Или како то оне пронађу мене
Којим чудом открију у души
Онај предео што вене?
Не маши ми руком преко улице
Не брини
Више се не можемо мимоићи
Твоја ће сенка остати уз тебе
А ти ћеш је, једном, ипак стићи
Прећићеш улицу што нас дели
Пружићеш руке са пола пута
И са њих срце да полети
У гнездо једног новог тренутка
Београд,1982.