Светлост је искрварила
Надомак јутра
Стао је сат ноћи
Завијају сирене хитне помоћи
Ал спаса нема
Људи се буде
Крећу на погреб новом дану
Без цвећа, без суза
Дремају бесвесно
У мноштву кола и аутобуса
Сви ћуте
Гледају испред себе
Руке се грче нехотично
Звецкају ланци у подсвести
Стиде се сна
Подочњака, сломљеног рога
Проклињу неког по навици
Озлојеђеног роба
Ташна у руци
У желуцу мука
Свако је данас једнако сутра
Погледи неми
Празни
Иду на губилиште по казни
Сваког јутра
Свако је данас једнако сутра
Београд, 1990.