Мрзим твој равнодушни глас
Што ми измиче и тече ка ништавилу
Мрзим твоје лице што ми се смеши
Преко телефонске жице
Мрзим твој кукавичлук птице
Мрзим твој страх од вртоглавице
Мрзим твоје бекство од несанице
Мрзим твоје очи које траже по поду
Непостојеће центре пажње
И упорно, уплашено одбијају воду
Иако умиру од жеђи
Мрзим твоја неуспешна бежања од куће
Твоја свесна заваравања
Уљуљкивање у свакодневну рутину
Мрзим те што немаш снаге
Да из свог погледа ишчупаш корен
Онога што те мени одаје
Нећеш побећи од себе бежећи у град
Нећеш преварити време
Послушно ћеш се вратити за ручак
И бесно натоварити на леђа тек заборављено бреме
Мрзим те што путујеш
И што ме остављаш тако саму
На пустом острву у мртвом граду
И што се правим да ми није жао
Мрзим те што ћу да те чекам
И што ћу мислити на тебе стално
Што ћу почети да бројим и убијам дане
Што ћу мрзети цео свет кад ново јутро сване
Већ мрзим август и зелене гране
Мрзим те што ћу почетком септембра
Полако престати да те мрзим
Што ћу једва чекати да те видим
Што ће грло да ми се стегне
А срце нечујно на паперје погледа твог да легне
А ти?
Шта ли ћеш да радиш све те дане
Дабогда те опседали нежни снови
Дабогда ти јастук био мокар од кише
Нека ти дане сунце пржи а ноћи ветар брише
Мрзим те кад се смејеш и глумиш срећу
Мрзим те јер не умеш и појма немаш
Мрзим те што ми толико требаш
Мрзим те што се правиш да не знаш
Мрзим и себе што никог немам сем тебе
Мрзим те, страшно те мрзим,
Јер овако не знам шта ћу од себе
Мрзим те, страшно те мрзим,
Сем кад си поред мене....
Београд, 1982.