Ко је тог јутра јесени касне
Однео црне облаке туге
Ко је тог јутра мрачног и хладног
Донео часове радости дуге
Ко је успео осмехом само
Да отвори пупољке дана
Ко је то музиком свога гласа
Пробудио птице у нама
Ко је разведрио небо над градом
Дозвао плаветнило из наших сања
Ко је успео све то да створи
Ни из чега, изненада
После смо отишли куд који
Свако ка некој својој страни
Коме да захвалим за све то
Коме другом до .....
Београд, 1981.