Прочитала сам те лако
Као сликовницу за дете
И нисам поверовала у бајку
Мада осетих тренутке сете
Глумила си уснулу лепотицу
На високим чизмама уз лагани корак
Желела си да будеш изнад свих
И да ти живот не буде горак
Прочитала сам те
Као отворену књигу
Не баш талентованог писца
Скоројевића што све даје на форму
А сам је чек без покрића
Пријатеље желела ниси
Већ само клијенте дубоког џепа
Ал они су за тебе сувише мудри
Не вреди увек то што си лепа
Похлепа твоја била је смешна
И обијала ти се о главу
Твоји су порази боли очи
Трагични комплекс који те кочи
На крају си побегла у мишју рупу
Да лечиш ране охолости пусте
Да те на неко време забораве сви
Јер зао глас се далеко чује
Београд, 1.4.2018.