Образ твой я рисую в небесной лазури,
Представляя… и в мыслях тебя обнимая,
Для любви и защиты тебя я рисую,
Символ веры, икона моя золотая!
Образ твой в каждой букве, строке на бумаге,
Обдающей нежнейшим твоим ароматом.
В каждой рифме, что я сочиняю в отваге
И надежде дождаться за это награды.
И когда прикасаюсь к тебе я руками,
То, охвачен желаньем томительно-сладким,
Забываю о Родине, Боге и маме,
Добровольно, сознательно и без оглядки.
И когда моё сердце тебя обнимает,
Ты – всё то, что я чувствую, знаю и помню –
Соловьиная полночь душистого мая,
В полдень бабочка, севшая на подоконник.
Всё, что было, что жизнью зовётся, судьбою,
Без чего нет меня, и замечено, кстати,
Ты владеешь мной больше, чем сам я собою,
А жар-птицу не выпущу я из объятий.
Перевод с сербского Ольги Шаблаковой
___________________
Оригинал:
Загрљај
Када грлим те мислима,
Мој ум те осликава по нежно плавом небу...
Ти си најлепша, златом обојена икона коју желим вечно да носим са собом
као симбол вере, заштите и љубави.
Када грлим те песмом,
Свако слово на папиру мирише на тебе...
Прећутане риме забрањених мисли
роје се и утростручавају, гласно марширајући
у ритму страсних импулса у грудима...
Када грлим те рукама,
Предајем ти се као што никоме никада нисам...
Припадам ти више него мајци, земљици, Богу.
Заборавим све што знам и све што јесам...
Свесно и безрезервно постајем твоја
више него што сам икада била своја.
Када грлим те срцем,
Ти си све сто осећам, препознајем и слутим -
моје свитање, подне и вече,
ноћ и свака звезда сто сија.
Ти си живот и све у њему
што називам својим постојањем.
Увек си тамо где видим будућност
и никад из тог загрљаја пустити те нећу...