ПЕСНЯ
1
По-слоновьи неуклюже дни идут себе, уходят,
Всё мелькает торопливо, исчезает, погибает,
Никаких во мне желаний, мимо дни пускай проходят;
В сумерках мечтаний пустошь дремлет,
яви не желает.
ГрЯзны, скомканы и рваны все прошедшей жизни листья,
Их по прошлому раскинул яростно мучений ветер;
Я ж стою ещё, скрывая боль под маской безразличья,
Неудач, страстей и стонов, подлой лжи живой свидетель.
Горе, вспыхивая всюду, пеклом будущее лижет,
Душный дым, гнилой и мутный, солнце, небо заслоняет,
Сажа падает, фигуры, контуры под нею вижу,
Лишь стою и наблюдаю, как мир гарью покрывает.
Убираю свою руку я с курка сплошного мрака,
Нету смысла торопиться, положусь-ка на судьбину,
Пусть и кажется по жизни всё бессмысленным, двояким,
Подожду, покуда время не придёт себя покинуть.
2
В тот момент, когда живущий сам с собой начнёт беседу,
И отправиться решится за предел своих мечтаний,
Своей мыслею сравнится с смелой мыслею поэта,
Но создать рискнёт он счастье из своих переживаний -
Вот тогда и скинет доски с прежних дней своих могилы,
И пройтись спокойно сможет по рядам воспоминаний,
И забвения завалы разобрать достанет силы
И под времени покровом отдохнёт от всех страданий.
Умудренным и усталым прошлое окинув взглядом,
Он и в нынешних событьях разберётся непременно;
И увидит морок странный: море пепла плещет рядом,
Над ним воздух вьётся с криком, словно слышен смех сирены.
Это будет эта песня - тяжела и заунывна;
Это будет эта песня - прошлых дней моих сигналы;
Это будет эта песня - будет длиться непрерывно;
Это будет эта песня - из истлевших идеалов.
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЧ-ДИС
Вольный перевод Дениса Говзича
И ОРИГИНАЛ
ПЕСМА
1
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.
Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.
Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.
Подиг; сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.
2
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се мис; буди, ал' к; мис; песникова.
Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.
И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.
То је песма коју рађа мис; моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика к; кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.
Владислав Петковић Дис
Художник Oswaldo Guayasamin
Далее
Алекса Шантич - Весенние терцины
http://stihi.ru/2022/05/27/6247