Десанка Максимович. Одиночество

Ирина Ачкасова
Живут вблизи в саду два птичьих хора,
Весь день выводят песни неустанно.
Сверчков встревожу, куст задев нежданно,
Качнёт рука лесных шелков узоры.

А ночью шум ветвей младого бора
Мне кажется таким прекрасным пеньем,
В нём голос твой, душа полна смятеньем:
Мне шепчет одиночество, что скоро

Тишь вечная найдёт, из дум стирая
Усладу ночи у плеча родного
И времени, когда в краю былого
Спала росинка в сердце скромно с краю.



Самоћа
крај мене живе два тичија хора
и певају ми вас дан узастопце.
И, где год скут ми падне, буди попце,
и рука зрачну свилу шумом збора.

а у ноћ шуме гране младог бора,
све ми се чини, песмом истоветном
твојему гласу. Ипак нисам сретном:
самоћа ова прича ми да мора

тишина вечна слетети да истре
сласт, кад сам на твом рамену сневала,
и ове часе кад је ноћевала
на срцу моме капља росе бистре.