Веселинка Стойкович Сербия
Веселинка Стојковиh
Србија. Врање.
Књиге:
Маргарете, песме, 2003.
За твоју среhу, песме за децу, 2004.
Књига утисака / Етно-куhа Борисава Станковиhа,
монографија, 2005.
За твоју среhу / Портретна певанија, друго
допуњено издање, 2007.
Драга моја Антонина, посланица, 2011.
Анушка, роман, 2013.
Не идем никуда, Анушка, роман-свита, 2013.
Сусрети и памћења / књиге, људи, језик, 2015.
Спремљено за штампу:
Речи лете, записано остаје / Verba volant, scripta manent, разговори (2014–2015), 2015.
Из старе фасцикле, поезија (и преводи), 2015.
Пише поезију, прозу, есеје и друго. Текстови су јој објављивани, и у преводима, у књигама других аутора, зборницима, антологијама, часописима, листовима – у штампаним и електронским издањима код нас и у свету.
1. Веселинка Стојковиh (Сербия)
A ПРОЛЕЋЕ ЈЕ
Ветрови исти не обзнанују пролеhе,
нити светлости исти сјај,
нити воде исте теку;
лишhе се гори исто не враhа,
ни цвет се исти не буди,
ни птицa исти је лет;
и небо с вечери исто није,
нити месец вечни, звезде вечне,
ни поноћни исти је глас –
један, нити један исти је час,
а исто све је,
а пролеhе је,
а пролеhе је.
2. Веселинка Стојковиh ( СЕРБИЯ)
СУНЦЕ ПОНЕX
На прозору
У рану зору
Месец сам испраhала
Ливаде
Брежуљци чињаху исто
Потоци
Потом
У котарици
Сунце понех
И потрчах
Потрчах низ друм бели
Теби
3. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)
ТУГА
Боже мој,
Не срдим се ја на Тебе;
Само осећам тугу, тугу, тугу.
Спустим се и на обалу,
Попнем се и на планину,
Полетим и у небеса –
Исто.
Туга ме свладава.
4. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)
Сунце ме заборавило
Веселице весела,
Што си данас невесела?
Да ли градови бију?
Или громови грме?
Градови су отишли,
Громови прегрмели.
Сунце ме заборавило.
5. Веселинка Стојковић ( СЕРБИЯ)
МАРГАРИТА
Крене човек на пут.
Пропутује много света.
Нагледа се много лепота.
Али никако да се заустави.
Стигне и у далеку земљу.
Попне се и на високо брдо да види свет.
Тада га свлада умор.
Склони се украј пута да се одмори, и заспа.
Каравани су пролазили, а он је спавао.
Рађао се дан, падала је ноћ, а он је спавао.
Када се пробудио, није могао да поверује у призор
који је био пред њим: Поље маргарета и Маргарита
која му је долазила у сусрет.
Стајао је и гледао као укочен, од силне лепоте.
Повративши се, коракнуо је и пошао.
У сусрет – Лепоти.
6. Ключ Веселинка Стойкович
Драгом Мирославу Б. Душанићу
КЉУЧ
Драгом Мирославу Б. Душанићу
У Незнању Долазимо
У Незнању Одлазимо
Другога Пута Нема
Бог Је Тај Који Нам
У Последњем Часу
Тутне Кључ У Руке
Кад Долазимо
И Када Одлазимо
Остаје Нам Само Да
Путујемо И Памтимо
Са Душом Вечно
Откључаном
Вишње, вишње беле
Вишње су цветале
А ти си стајао под бехаром,
Као уснуо,
И певушио:
– Вишње,
Вишње беле,
Од бехара свога
Мојој драгој
Хаљину сашијте…
Када сам ти се придружила,
Када сам и ја запевала,
Сунце је било у твојим очима,
Буктало је:
– Вишње,
Вишње беле,
Од бехара свога
Моме драгом
Кошуљу исткајте…
Онда смо се узели за руке
Па потрчали,
Трчали смо кроз вишњик,
Занесени:
– Вишње,
Вишње беле,
Бехарајте, веселе,
Бехарајте…
Не знам само
Зашто се не се;ам
Да ли су вишње цветале,
И да ли су ласте летеле,
И да ли се пчела
Радовала сунашцу
Када си одлазио.
Али још чувам гранчицу
Коју си ми поклонио.
СUJES LI ZVONA CRKVENA
Cujes li zvona crkvena
Za nedeljna jutrenja
I jutros
Razumes li meko sustanje
Koraka i svile
I jutros
Secas li se smernoga mira
U dusama uzvira
I jutros
Znas li da su moji casi
Teski uzdasi
Jutros
Mozes li cuti zvuke
Srca jauke
Jutros
U oku vidis li mom
Bol nadosli
Jutros
Cujes li zvona crkvena
Za nedeljna jutrenja
I jutros
Serbe Veselinka Stojkovic