Веселинка Стојковић
***
„Анушка!“ одсутно је дрхтао глас у телефон. „Чекаћу те на станици. Чим будеш стигла, јави се. Јави се одмах, имам времена. Знаш да сам сутра слободна, имам времена… Сутра ћемо заједно на факултет, као некада, и у нашу Гимназију…“ спуштао се глас из слушалице.
„Јавићу се. Хвала! Јавићу се. Сигурно. Одмах… Заједно ћемо, као свих, боже, како далеких година…!“ говорила је Анушка издалека, нестало, а учинило јој се да јој се снага враћала са написаним писмом Алекси, што га је управо послала, да јој се снага вратила, добар део њен, снаге њене која се топила и враћала, одлазила заувек, чинило јој се, а већ са првом његовом речи се и сасвим разливала по читавоме бићу њеном, да је брзо, брзо нестане, и све тако испочетка…
(Анушка)
Фотографија: Веселинка Стојковић