Веселинка Стојковић
Памтим…
…
Сада ми је тужно то далеко време. Лепо и тужно. Лепо, јер је било лепо, и тужно, јер је далеко. Шта још памтим? Памтим себе вечито гладну људске среће… Памтим небо, сунце, зелену лепоту, хучну воду, потоке... Памтим Твоје шумске приче из далеке Твоје земље, Антонина, „али, Веселице моја, немају боју српских шумских прича“, понавља и опет и опет Твој земљак-путник, песник и сликар, Василије.
Памтим гостопримну породицу кумровeчку, памтим топло окупљајуће вече прво и загонетност краја који је, три године касније, васкрсавао живо боравком мојим у дивној породици београдској поводом Дана младости. Ја сам била представник средњошколске омладине града, то знаш, Антонина. Памтим поморанџе које смо успут јеле моја вршњакиња Милена и ја, пошто смо пожуриле на свечаност после брзог залогаја. Драга тета Анђелија и Милана, Миленина мама и старија Миленина сестра, нису нас пуштале без освежења, а ми смо биле нестрпљиве. Памтим весели енглеско-српски разговор чија нам је игра због нечега била занимљива. Будући мој енглески имао је увек лахор те двадесетпетомајске вечери Миленине и моје. И сваки пут, кад видим поморанџе, ходамо заједно, Милена и ја, журно, ка циљу, и ехо гласова тета Анђелије и дивне Милане нас прати, поморанџе стискамо у папирним кесама, нестрпљиво их довршавамо до циља, руке успевамо да добришемо, кесе одлажемо где треба да буду, стижемо у музику и светла и гужву свечану и догађаје који једно сељанче закоракнуто у нови свет узвисује и заглушује и отупљује...
Много је година отада, Милена моја…
Много година…
…Понекад ми се чини да врло мало памтим, ако и памтим, то су боје, звуци, слике, то је мисао моја недохватна и моје јасно осећање…
Време… то је време…
Антонина моја,
Моћ да ми је да имам,
па да се преметнем у птицу невидљиву,
па да полетим,
у птицу широких крила,
или и најмању,
време је ових дана опролећало,
кад бих само могла у птицу да се преметнем,
у широких крила птицу да се преметнем,
или и најмању,
птицу невидљиву,
сунце је ових дана велико,
у птицу да се преметнем,
птицу и најмању кад бих могла,
птицу невидљиву,
па да изнад времена,
па да изнад времена летим…
Никада нисам летела. Нисам имала крила за висине, моја ме нису носила. А ја, ипак, у овај час, с висине високе све школе моје догледавам, из много година моје школе, и села оба моја – мој Карадник и моје Ратаје, моју Реку и Рију под селом и моју Мораву, и поток под старом кућом, поља житна и ливаде цветне и воћњаке богате и винограде осунчане, зору што је петлови најављују, и јутра празнична, Шарка који радосним лавежом ме дочекује а Џонија поздравља, оборе пуне, и моје роде и моје ласте!
(Драга моја Антонина)
http://www.stihi.ru/2016/02/08/3413