Борисова Олга Михајловна
Пролеће 2017.
Милују дан сунчеви зраци,
Светлост кроз стакло струји.
И туга је отишла, и све ми мило,
Коначно, топло нам време стигло.
Пролеће је ћудљиво, као девојка,
Час снег пада, час киша лије.
Природа не мирује. Мелодија
И птица које ми чекамо нема.
У природи је све необјашњиво,
(Иако је „краљ живота – човек“).
Своју замисао природа неумољиво
Испуњава из века у век.
Весна 17 года
Борисова Ольга Михайловна
Ласкают день лучи светила,
Струится свет через стекло.
И грусть ушла, и мне всё мило!
К нам, наконец, пришло тепло!
Весна капризна, словно дева,
То сыплет снегом, то дождем.
Безмолвен сад. В нём нет напевов,
Нет птиц, которых мы все ждём.
В природе все необъяснимо
(Хоть «царь живому- человек»).
Свой приговор неумолимо
Она вершит за веком век.
http://www.stihi.ru/2017/05/18/7295
Фотографија: Веселинка Стојковић