Иди, слунце, иди, мило,
За ноћ прођи, за дьн дођи…
…Памтим његову песму кад се конопља брала, која је руке секла, крварила, и наше, детиње, песму у којој се лишће враћа гори, али младост човеку не; и песму која му је долазила из времена када је као дете слушао како је Сулејман-бег, један од тројице синова вечито гладног туђег имања – Хусеин-паше из Врања, напуштао село 1878. и плакао, бежао из Ратаја са свим што је могао да понесе на коњима (50) у дугачкоме низу у јануарској ноћи тој, одлазио и плакао. Памтим песму о лишћу и младости коју је баба певала на жетви, у својој верзији, када је све горело, и на ливади, усред широких сувих откоса, под врелим сунцем које се тешко спуштало: песмом га је баба молила да зађе, клела га као; песмом је то чинио и ујак.
Волела је баба моја једну „Златију“, њу је некако нарочито волела, и увек је певала с вечери у мајско пролеће, када се осамљивала на клупици украј воде, јасена и цветњака, испод прозора велике собе, као и свекрва јој док је могла, мајка Злата:
„Иди, слунце, иди, мило,
Ти се врни у туј Турску,
Тамо ми је моје драго,
Моје драго, моје благо,
Зароби га ага силни,
Зароби га душман клети,
Поведи га, доведи га,
Да ми дође, ја га чекам,
Савaтије, име јасно,
Савaтије, име моје…
Иди, слунце, иди, мило,
Ти ми нађи моју срећу,
Моју срећу, моје здравје,
Иди, слунце, иди, мило,
У туј пусту долечију,
За ноћ прођи, за дьн дођи,
Иди, слунце, иди, мило!…“
Не знам да ли је овај запис одјек мелодије коју памтим, или је мелодија одјек тонућа мојих после тешких часова историје и лектире – душа многих ликова, или је узет с лица мојих сељана и моје бабе, или и одјек је крхког и срамежљивог буђења мога са израстањем из детета – и мелодија и запис, или и глас је једне Анушке коју знам – не знам. Али боја, звук, ритам, мисао о далеком и тајновитом и јасном и нејасном истовремено, са сигурношћу дуговеке песме – то је та песма. Славуји су је затим прихватали, како је одувек било, и разносили је по луговима и водама и пољима: „Златија – Саватије!…“, „Саватије – Златија!…“, „Златија – Саватије!…“; славујали су је и онога маја када се моја баба Олга, добра моја баба-Олга, спремала и спремила да пође своме Саватију а моме добром деда Јовану у вечну постојбину тамо иза села и иза школе, усред Божје пољске ширине, у којој су мирно почивали и моја прабаба Злата и мој прадеда Антанас, и преци његови. И певају је свакога маја до данашњега дана.
„Кьд чујем песму откуд мос, знам да је Славко. Само он је такој доодиија у село. Твој татко“, говорила ми је понекад баба.
Не знам ништа материјално што има Ратаје из Сулејман-беговог времена, а имао је, као и у Врању, нема ни тамо данас, остао је топоним Сарајина, имао је кулу-сарај на улазу у село, и водовод до ње из другога села, из Александровца – памтио је мој ујак приче о водоводу и понешто рушевина – имао је, нема ништа данас; Ратајчани су по његовом одласку одрекли се свега, да им мука која их је мучила за туђинских дана очигледна не буде бар, или је Промисао Божја о томе одлучивала, и сигурно је, а опет – остао је Сулејман-бег, а и он, Сулејман-бег, није отишао, није могао да оде заувек, остала је тешка туга времена, и прича о њему, Сулејман-бегу, и његовој мајци Милици-Мејрими је остала, силом одведеној ратајској лепотици на север, у далеки град, у Ниш, па враћеној са сином у Ратаје – тајну му је мајка одала када се горопадио над рајом, и умрла када се замомчио; и остала је прича о љубави лепотице-његове ћерке према рајетину, ратајском лепом момку, који је коња свога почесто водио на Мораву да би прошао поред Сулејман-бегових кула и угледао лепотицу на прозору, а после, када су отишли, није хтео на Мораву; остала је песма, и коло је остало, какво је Сулејман-бег насред села повео на поласку, а сељани му се придружили, широко и тешко, „Тешко оро“, и које још се игра, тешко коло уз гочеве тешке и трубе дубоке; и остало још понешто је да се прича и проноси…
(Драга моја Антонина, 2011)
Фотографија: Весна Ђукановић