Божић
Веселинка Славковић Стојковић
ДРАГА МОЈА АНТОНИНА (2011)
(Посланица; Божић, одломак)
Недеља, 6. јануар
Година 2008.
Бадњи дан
Мрак се већ спушта.
Деда уноси бадњак и сламу.
Разастире сламу по великој соби, између рогожа на којима ће се преноћити. Ми смо око њега. Деца, нас две. Сви. Радујемо се гласно. Посипамо пшеницу по деди, по домаћину, сејемо је по слами. Деда је благо радостан. Очи му се смеју како само његове очи умеју.
Деда бадњак прелива вином, и шапуће молитву. Ми чекамо вино, да се умијемо, да бисмо целе године биле здраве и румене. Хватамо вино ручицама, и пљускамо се по образима већ заруменелим од хладноће док смо деду нестрпљиво чекале пред вратима, окупане и свечано обучене.
Деда пали бадњак.
Баба седи на троношцу док се бадњак разгорева једним својим крајем у шпорету, док деда чини шта му ваља чинити. Сви смо око деде, око ватре. Прскају варнице, Божић је на путу.
Деда потом износи нагорели комад дрвета у снег. Од њега ће, у рано јутро, док још спавамо, пошто нас погледом покрије и стопли у већ расхлађеним нашим постељама, и обиђе и намири стоку, и прође по дворишту, башти и воћњаку, од тог дрвета ће деда направити крст и окачити га на куку пред кућом. До новог Божића. А онда ће приставити на ватру, коју је распалио како само он уме, на крај ватре, припремљено осушено месо чији мирис убрзо испуни кућу… Четрдесет дана се јео пасуљ на води из огромног лонца, купус из огромног лонца, кромпир печени и кувани, бели и црни лук готово уз сваки оброк, без белог се није седало за софру, празилук са сувом куваном паприком изгњечен у љутеницу и кукурузни хлеб, кукурузна погача са „рас;ницом“, боза са хлебом од „чистог“ – пшеничног брашна, црног, поврће и воће из туршије и свеже.
Кад деда уђе, оплаштен хладноћом која нас пријатно запахне и рашири се по соби, баба се спушта на сламу. Тиха и блага, моја баба, никада са повишеним гласом. Сада још тиша, још топлија. Са пуним ситом у рукама свакојаког воћа, сушеног, куваног, свежег. Јабуке, дуње, крушке, куване и слатке као мед, ораси, кестени, шљиве, смокве. Свега је ту, што нам је посластица за овај велики и најрадоснији дан, пуно сито.
Мајка је напунила трпезу разноврсном посном храном. Брижна је и радосна. Софру је поставила на средини собе, усред сламе. Седамо сви око ње, око софре, у круг. Мајка се спушта последња.
Божићни колач је насред софре. Погачица са парицом је поврх пите са купусом, округле и топле, у тепсијици поред колача. Са друге стране је пасуљ, редак, у лонцу, и залучен, у каленици, у земљаној посуди, густ, са алевом паприком одозго, нарецкан виљушком или ножем, и зејтином преливен. Пасуљ, и један и други, никада нису слађи, него о Божићу и посним славама. Па слатке пите са празилуком, са пиринчем, у танким корама печеним на плотни шпорета. И још ђаконија је по софри, од рибљег меса – ако га је било, ако је могло да се купи, или да се оде у град по њега, од киселог купуса, од сушених паприка, од паприка из туршије… Ту је и сушено грожђе, и из туршије, мушмуле из туршије, свеже, ако су сачуване… И печена бела бундева – „печ;нка“ је на крају софре, жути се од слаткоће.
Мало се разговарамо, па устајемо. Деда се крсти, и сви редом. С поштовањем узима хлеб-колач, и, свечано, свечано сече колач у виду крста, прелива вином хлеб, љуби хлеб, па ми. Вино потом пробамо сви. Као на слави. У круг. С десна на лево.
Као на слави.
(Или је то само на слави било? Али ја видим деду уз Божићну софру, усправног и крепког – са колачем! Нас!)
Сада долази за нас, децу, најважније.
Ломимо погачицу. Мајка је ломи, и уз благослове који прате комадиће, дели свима. Први комадићи иду за „кућу, за стоку, за пи;лчики“, за „берик;т“. Па за „гол;ми пилчики“, за нас, децу. Чекамо своје парче, нестрпљиво, сестра и ја, унапред се радујемо парици. Срећница, ако је једна од нас, кличе од радости, поскочи много пута, онако, седећи, и устане. Онда парицу узима деда, домаћин, када се у комадићу, који добије, не нађе, уз добар откуп, у орасима, ако није био у граду и донео неку посластицу, као што су „свилене“ бомбоне, а био је обавезно, које после поделимо сестра и ја. Парицу деда чува до наредног Божића, за срећу целе куће, свих нас.
Вечерамо у тишини, свечано. Од свега помало узимамо, само комадић-погачицу не остављамо за сутра. Крстимо се опет, пошто завршимо вечеру, деда, баба, мајка, ми.
Баба нам из сита сада дели посластице.
Свима једнако. Свему се радујемо, чекамо, загледамо, бројимо… Пробамо. Од свега мора да се поједе по комад ако не више. И орасима се радујемо, иако их имамо целе године, пет дрвета ораха различитих величина плодова укруг чеоне стране дворишта увек је било, од најкрупнијих… Сутра, у нови и велики дан, од раног јутра већ смо са орасима „у Реку“, као сви из махале, и дечаци и девојчице, али и одрасли, и из других махала, на широком, главном друму, који сече село целом дужином његовом. Да покажемо колико их имамо, и да се играмо ораха.
Дечаци да се играју, а ми да их гледамо.
(Добро је што је Ратајска река кренула другим коритом, Антонина, па је остала само Река за нас и наше сусрете и игре велике и лепе читаве године – с обе стране њеног дугачког тока. Понела си Реку, Антонина, знам. Сви је имамо.)
Нешто претегне, па и ораси, знамо, баба увек спреми више и боље за нас, децу, унучице своје, за све унуке ако су ту, и од синова, који су по Србији, и чекамо. Чекамо радосно да баба наша истресе сито…
Онда се изнаразговарамо шта нам ваља радити у новој години, да нам све буде добро и берићетно, пожелимо једни другима здравље и срећу, па се спремимо за ноћ, прекрстимо, помолимо у себи, и сместимо у спремљене лежајеве.
Мајка се последња скупи уз нас, децу.
Данас нема ни деде мога, ни бабе моје, ни мајке моје.
Мога деда Јована, моје баба Олге, моје мајке Роске.
Више од 35 година, више од 20 година, више од 4 године.
Била је јесен, било је пролеће, било је лето. Године 1972, године 1987, године 2003.
17. октобар, 7. мај, 11. јул.
… Кад по роси ходам и данас, као капљичице њене на сунцу, блескају речи из траве, са ливаде у Доњем пољу, у рано јутро, по којој смо трчале нас две, сестра и ја, још мале, и ручицама узбирале бисерчиће који су се одмах топили, док је мајка заливала башту (док се башта није преселила у Буљајке, другим ливадама у суседство) ако није стизала да то увече уради: роса, росица, роска, росичица, капљичица росе, роска…
А било је пролеће у пуном цвету, и росно јутро јунско је било када је отишао. Имао је 26 година. И он је био пролеће. Мој отац Славко.
Опет је Божић. И опет ће пролеће.
7. јануар 2008, понедељак
Рождество Христово/ Божић
Први дан Божића
Јутро је. Божићно. Свечано.
Свечаност је свуда, свуда! По земљи, на небу, у нама.
Баба се пред водом крсти, пошто је забацила крајеве мараме, па се умива. Поливам је водом из тестије, над коритом, пред кућом. Вода са пумпе је замрзла, иако је деда добро умотао сламом и тканицама. Пошто је везала мараму, са крајевима на глави у десну страну, преко „чајке“ која скупља косу, светле, од сунчеве боје, са цветићима по ободу, као и по марами што су, окреће се према Истоку, крсти се, „Боже, помози!“ изговара, и, степеништем, тек корак удесно од пумпе, па са балкона, улази у кућу, и ми са њом, деца.
Увек, увек тако, ритуално, не само данас. Прекрсти се пред водом пре умивања, прекрсти се према Истоку кад се умије, па уђе у кућу, или седне на клупицу крај воде и цвећа, под јасеном што се надвија над пумпом, ако је лето, да се одмори.
Тако се умивамо сви редом. Божић је. Празник је.
Велики празник.
Домаћин, деда наш, деда мој, пздравио нас је све, свечано у овај свечани дан, благословио је нас и овај дан и ново лето, па изашао, после доручка, да посвршава још неке послове.
–
Деда је прилегао да се одмори, мајка послује по кући. Чекају нас нарасли бели хлеб од „чистог“ брашна, супа од пилећег меса, ђувеч са сувим свињским месом у земљаној тави само што није стигао, суво месо допечено на масноћи, никад слађе, „баница“ са сиром и јајима, вода са размрзнуте пумпе…
Чека нас Река. Друштво. Хвалисање. Игра ораха и после ручка. Игра једнако занимљива и кад се гледа и кад се игра. За дечаке, за одрасле мушкарце, али и за нас девојчице.
Снег и саонице нас чекају. Снешко Белић опет.
Чека нас радост до неба пуна три дана, док се не уморимо.
Одрасле и игранка у школи, са приредбом.
–
На овај дан мајка нас није водила у цркву.
Остајали смо у кући, само ми, нас две, излазиле смо у игру. „Не ваља се да се на овај дан иде у туђу кућу“, говорила је баба, говорила је мајка.
Посете комшија и рођака и дуга гостовања у родбини почињалa су од сутра, посебно гостовања деце, девојака и младих, скоро удатих жена, које су на дан-два, или и неколико дана, долазиле својим родитељима, саме или са својом децом, ако су их имале. Гостило се читаве дуге зиме, нарочито око Водица, око Богојављења, када се од сувог свињског меса кувају пихтије, око Светог Јована.
Гостовања у родбини деце-ђака у време зимског распуста, који је трајао петнаест дана, почињући од Васуљице – Светог Василија Великог, од 14, односно 1. јануара, од Нове године по старом календару, Православне, или Српске, како да-нас знамо, добродошла су за одмор од свега што прати школу и када се лако учи, али и од куће. И прилика су да се у новој средини, ако и није нова, ако се и познаје из ранијих гостовања, ново види, чује, научи, сретну другари, стари или нови. И да се за задовољством, у часовима планираним, када одрасли мушкарци послују напољу и око стоке, а жене око ватре, или уз разбој, преслицу, иглу и конац, са плетивом, или, када су, једни и други, у посетама пријатељима, комшилуку, или када се одмарају, да се тада, са радошћу и знатижељом, ишчитава лектира. Обавезна, и она друга, за своју душу, коју смо набављали у школским или сеоским библиотекама. Још ако се читање збивало у друштву, а бивало је тако често, да више „гости;нчики“ буде одједном, више деце, и гостију и домаћих, онда је све било и лакше и занимљивије, јер се после причало и препричавало прочитано надугачко и нашироко. Око огњишта, у вечерима, разиграно гласно да и одрасли чују, слушају, виде колико знамо, умемо.
Читало се и гласно. Кад падне мрак, уз светлост ватре са огњишта или шпорета од црне бронзе, или лампе ако је било гаса, свеће славске… Песме о Марку Краљевићу волели су и старији, старог Вујадина и његове синове, Бановић Страхињу, Малог Радојицу, Сенковића Иву, цара Лазара и царицу Милицу, војводу Пријезду и његову Јелицу… Утркивали смо се ко ће читати, и ко ће боље и гласније читати. И говорити песме напамет!
И бајке су нас носиле… И приче друге.
И за игру смо имали времена, времена. Од ранога јутра. Из мрака смо устајали. И код куће и у гостима.
Није нам сметало ни што смо спавали у хладном, најстарији су спавали у топлом, ми понекад са њима, мада би се соба до јутра расхладила. Ни што смо легали, често, на „пр;тене“, чисто конопљане простирке, ретко измешане памуком, које смо тешко угревали, преко пртене сламарице, на јастуке пртене, или вунене с лица, где нам глава пада, напуњене сламом, касније и перјем. Ни што смо се пртеним покривачима, „чергама“, покривали, који само притискају а не греју, који су добри за лето, ако су лаки, истина, са ћилимовима до нас, покривачима од вуне, што су домаћице чувале, оне најбоље, најлепше, за госте.
„Смотај се у черге, и спи!“ говориле су нам мајке када су желеле да се одморимо, када смо били гласни пошто смо легли, када су се љутиле на нас.
„Уви; се у чeргу и ћути!“ „Покри; се с чергу и ћути!“ „Гурни главу под чергу и ћути!“ кад бисмо нешто скривили.
„Коли;чка ти је черга, толи;чко се испр;жи!“ кад нам је нешто фалило, када смо тражили нешто што нисмо могли да добијемо. А нисмо ни тражили. Ретко се то дешавало. Имали смо све, били смо свиме задовољни. И оним што имамо и оним што немамо.
Истина, у гостима нам се угађало, али нам никада ништа није недостајало, имали смо све када смо могли да будемо заједно, у једној или другој или трећој или четвртој или петој кући, у истом или суседном или даљем селу, понекад и у граду.
Ја сам имала срећу да по више дана проведем у граду, и за зимских и за летњих распуста. Најлепше ферије су ми биле у Лапову и Јагодини са мојом ујна Вером. Свуда ме је вукла, ведра и гласна, са речима науке и поуке које ми и овога часа звоне њеном добром вољом. Водила ме је на Железничку станицу када су возови стизали или одлазили, које је машиноводио мој ујак, кога је често испраћала или дочекивала на Станици, водила ме је код пријатељица, у књижаре, у новинарнице, у књиговезнице да као књигу има „Илустровану политику“ коју је редовно куповала, у библиотеку, у позориште, у биоскоп, на пијацу, у дуге шетње ако је време било лепо. Увече се ујна забављала новинама, или својим ручним радовима, а ја сам читала „Вертера“ па „Ану Карењину“ једне године.
Сада се све променило, Антонина. Гости су нам били и отишли. Сада имају Копаоник, Златибор, Дивчибаре…
Сада имају телевизоре, компјутере, мобилне телефоне са хиљаду могућности…
8. јануар, уторак
Други дан Божића
Сабор Пресвете Богородице
Прошетала сам градом. Синоћ је био у празничним светлима. Свечан. Данас свечан, у гужви, радно, са снегом који се топи.
Краљ Њеног величанстава Књиге, Влада, Владимир, са својом покретном и једином правом књижаром у граду, на истом је месту. У центру града. У самоме центру града. Ако га не угледате, Владу, у врху раскрснице, на месту испод старе Поште, украј његових књига, у лето и зиму, у свако доба године, готово и дана, осетите се празно, зазебе вас у срцу, вид вам ослаби, слух попусти, реч заглухне, корак застане. С било које стране Центра да сте, поглед иде према Влади, и из било које улице да се крећете према Центру, а свака се улива у раскрсницу, у срце града.
Зна га и старо и младо. Увек је у послу око књига, или у разговору са купцем, пријатељем, познаником, децом коју упућује у свет који опчињује, учи, теши, просветљује. Разговоран, широке културе, пунога знања, умешан у опхођењу, добар саговорник, пријатан, познавалац и љубитељ књиге, и зналац живота, Владимир, у своме дворцу, краљевски држи час литературе и живота, као што је и у школи толико година чинио.
Која год да вам затреба књига, Влада је има, или ће је за дан-два наћи. О чему год да сте започели разговор са њим, довршићете га, или ћете се вратити, и враћати за још разговора. Започне ли Влада разговор, а започиње, слушаћете га, и доћи ћете да га слушате. Нисте ли се одлучили за књигу, за себе или за поклон, Влада ће је наћи, и то ону праву, коју сте управо хтели да купите. За децу увек, увек, увек има најбољу.
Светлошћу испуњен простор је у коме је Влада са књигом, са богатством овога света које покрива сваки милиметар његових кола, његовог југића, и по крову и по унутрашњости. Дочекује вас опет и опет са осмехом Краља Књиге, стојећи, никада не седа, опет тражите заједно књигу, и слушате коментар, и сами тражите праву реч. Започињете сада истовремено разговор о градским културним дешавањима, о приликама у земљи, суседству, у свету, и опет говорите о књизи као да је центар света.
Влада Вас и испрати са осмехом, краљевски, и сутра, ако не и после само једног сата, чак и одмах, чим сте кренули, пожелите да се вратите и да са Владом опет, крај блага његовога, и свога, сада још и одомаћеније, стојите са њим и разговарате. И вратите се. Често се вратите. Нека је и сутра, прекосутра, вратили сте се.
У леденоме једном дану питала сам Владу како подноси хладноћу.
„Сасвим добро. Добро сам се обукао“, рекао је.
Да сам га питала како се осећа врелога дана летњега, рекао би сигурно:
„Сасвим добро. Лако сам се обукао“.
Усправан, широкога лица, насмејаних дубоких очију, зачешљане косе. Увек у тамном оделу, са светлом кошуљом и краватом, мантилом преко у пролеће и јесен, зими у дугачкоме капуту и са качкетом на глави, са увек изгланцаним ципелама.
Долази из доњег дела града, главним друмом до Центра, улицом Краља Стефана Првовенчаног, до чела Центра, где сваки пут изнова разастире свој краљевски дворац.
То је, Антонина моја, Влада.
И данас, на овај свечани и благ дан, на овај светао и свети дан, Влада је, у срцу града, био срце његово. Са својом најбољом књижаром на свету.
9. јануар, среда
Трећи дан Божића
Свети Стеван
Деда износи сламу у воћњак, око садница. Износе се и рогоже подигнуте и уроловане сутрадан, на Божић, и гурнуте испод огромног стола смештеног уза источни зид собе а према прозору с југа, на којем зимује цвеће у саксијама. Кућа се чисти. Отвара се све, а ако је сунчан дан као данас, а често бива, много послова се отвори у кући, дворишту, око стоке, у помоћним зградама укруг дворишта, у воћњаку. Чисти се и уређује домаћинство до хладних дана који наиђу око Водица, када гора и вода се леде и када вуци са планина се спуштају, силазе.
–
Било је поподне пролећно, разведрено, насунчано, чисто, весело, и још светло, светло. Двориште у другом свом делу од куће и осталих зграда, у другом полукругу, оивиченом орасима и свакојаким воћкама, пружало је спокојство и радост заштите, са даровима разбуђене животне снаге која је усхрлила у пупоље, зеленило, цветања и доцветавања, мирисе, у птичје цвркуте и поветарце, у жуборе дрвећа на сунцу, и месечини – тама када се спусти, у дечје игре.
Деда послује око дрвљаника под огромним дудом, баба излази из куће, десним, односно левим, ако се гледа у кућу, главним степеницама се спушта низ ограду, која је, са дна, скретала улево, до зида што се подиже уз веранду, чинећи троугао са степеништем, ограђујући баштицу са цвећем, коју мајка уређује. Мајка се усправља, разговарају. Сестра је са Жућом, мацом-мезимицом нашом, пред подрумом, где се завршава, односно почиње степениште.
Ја ређам сламчице од сена и сламе, између истањених стогова сена и кукурузовине, недалеко од деде. Ткам ћилимчиће.
У јутро, када сам кретала у школу, кишица је висила у ваздуху, ситна хладноћа, која је чучала између кућа од минулих дана, увијала се око наших носева. Учитељ Јова нас је сачекао пред школом, као и увек, у беспрекорном оделу са снежном кошуљом и краватом, поздравио нас и увео у стопљену учионицу. Био је свечан и озбиљан, али разведрен у очима и благ у погледу, и мек у речима, као свих дана. Сада и више нам је био драг, и ми њему, осећали смо. Сигурно зато што смо јуче имали посету директора Јове и неких људи из града, а били смо добри као и пре када су долазили, и бољи.
Лепо смо читали, одговарали на разна питања, знали рачун, весело смо цртали и весело отпевали пролећну песму која се ширила у школски воћњак и поља уоколо кроз отворене прозоре већ на одмору, и на друмове који су са свих страна долазили у школу, као и ми што смо, и излазили из ње. Можда је зато сада наш учитељ био усправнији, поноситије се држао, стрпљивије чекао да се поређамо „два по два“, светлијим гласом нам рекао да уђемо у учионицу. За нама су улазили старији, другаци и четвртаци, са својом учитељицом Натом, и они данас разведрени, упркос времену које се „ођ;трос н;што мржгави;ло“.
Између њих, учитеља и учитељице, у врху степеница, и јутрос је стајала Мила, како смо је звали. Била је лепа као учитељица, имала је бујну и светлу косу као учитељица. И очи су јој биле као учитељичине, лепе и заљубљене у радост. Била је лепа и као наш учитељ. И била је господски обучена, као учитељ и учитељица. Сви смо је волели.
Деду, који ме довео до школе, и друге што су били пошли са нама, учитељ је испратио до излаза из школског дворишта све разговарајући се са њима.
Часови и одмори су брзо прошли, и као да нам је мало било школе, и мало ужине која је увек била топла, и најслађа, из казана чика Динетовог – а чика Дине je био најбољи кувар на свету, и увек светлих очију, насмејан и благоречив, и мало игре на одморима. Вратили смо се из школе по сунцу које је увесељавало наше запеване душе.
И тога поподнева, као и када је јоргован цветао у виолетним гроздовима, ширећи се и преко капије, тога поподнева појавио се учитељ у дворишту. Дуго је остао са дедом, стојећи подаље од капије а према дрвљанику, на месту на којем су се срели. Дуго. Дуго. Потом су сели пред кућом, у покошену па избујалу траву, на столичицама око сточића које је деда измајсторисао био прошле године, у јесен, када су се послови стишали, сели су да се домаћински поразговарају, и о мојој школи.
Кесу бомбона и сада држим високо у рукама, пред очима, под дудом одакле се не померам, с неповерицом, са захвалношћу, са радошћу, усрећено, а стиснуто, стегнуто, срамежљиво, стишано, после прве неспретно затомљене гласне радости. А поскочила бих, поскочила бих до неба које се смирује према западу, у жару што се пробија између кровова и кроз воћњаке, и обухвата ме до ножица испод колена и све ниже. Као да жури да што пре поређа звезде изнад мене, изнад нас!
Ситна, у осмој години, с плетеницом и крупним челом, очима као небо у избујало пролеће, како сам слушала, у хаљиници памучној у боји булке и различка и пшенице када напуни зрно, коју ми је мајка сашила, у опанчићима које је само мајка умела да уплете, можда и у платненим патичицама које ми је деда купио, или и мајка када је одлазила у град, на пијацу, да нешто одвојено од душе прода, па да купи.
Држим руке полетеле према горе, расцветале и стиснуте, сабране око кесе, према жару са запада који ће сутра, пошто обиђе свет, букнути опет са истока.
Сестра је дотрчала, у хаљиници као што је моја, и стала уз мене, ево је и сада, подиже се на прстиће, подиже се колико може више, да види шта је то у мојим рукама, шта је то у кеси, белој и тако великој што ми је учитељ донео, дао, када се сагао онако висок, стасит, и загрлио ме. Да ли је то исто што и она има у рукама?
Свога учитеља Јову никада нисам видела после, ни учитељицу Нату, ни малу Милу. Можда су и остали до краја школске године, и остали су, али ја не знам. Понекад погледам фотографију направљену пред школом, и то је све.
На њој смо сви, наши учитељи, Мила и ми.
На којим ли смо странама сада!
Објављено:
Врањски гласник
Веселинка Стојковић, Драга моја Антонина, одломак Божић, Врањски гласник, књ. XXXIV, Народни музеј, Врање, 2010, 303–313.
Књижевно друштво „Свети Ћирило и Методије“, Крушевац
Веселинка Стојковић, Драга моја Антонина, одломак Божић, 18.март 2011, Књижевно друштво „Свети Ћирило и Методије“, Крушевац.
Веселинка Стојковић, Драга моја Антонина (књига), јун 2011, Књижевно друштво „Свети Ћирило и Методије“, Крушевац.
Vestinet. rs
Божић, из Антонине, Vestinet. rs, 27. децембар 2011.
Српски културни клуб
Веселинка Стојковић, Божић, из Антонине, Српски културни клуб – Колумне, Нови Сад, 28. децембар 2011.
45 минута, Ниш
Веселинка Стојковић, Мрак се већ спушта / Божић 1, из Драга моја Антонина, 45 минута, Ниш, бр. 7, година II, јануар 2012, 5–6.
Веселинка Стојковић, И бајке су нас носиле… И приче друге / Божић 2, из Драга моја Антонина, 45 минута, Ниш, бр. 8, година II, март 2012, 4–5.
Веселинка Стојковић, Трећи дан Божића, из Драга моја Антонина, 45 минута, Ниш, бр. 9, година II, октобар 2012, 7–8.
Башта Балкана
Опет је Божић. И опет ће пролеће. / Бадњи дан, 6. јануар 2008, Драга моја Антонина – Башта Балкана – Живот, 6. јануар 2013.
Сви Срби света
Опет је Божић и опет ће пролеће. / Бадњи дан 6. јануар 2008, Драга моја Антонина – Сви Срби света – Издвојени текстови, Трибина, 6. јануар 2013.
Поштована Веселинка!
Дошао је тренутак да се овај Ваш текст објави. Можете да погледате, на ротирајућем делу нашег портала,
Много Вам хвала, текст је прелеп!
И још једном да Вам пожелимо срећно Бадње вече
и Божићне празнике!
Срдачан поздрав!
Уредништво
Сви Срби Света