Јоване, сине, Јоване
Комита чету водио,
Комита врањску гору –
Комита гору посео,
Комита Јована отео –
Комита Јована заклао,
Па оца, мајку, сестру –
Да играју и певају
Комита их натерао…
Они играли и плакали...
Oни плакали, гора немела.
„Јоване, сине, Јоване,
Ти си ми, синко, првенац!
Јоване, сине, Јоване,
Ти си ми јагње ђурђевско!
Јоване, брате, Јоване,
Ти си ми цвеће пролећно!“
Црна ноћи, црна горо,
Црно оро врањанско,
Црна песмо врањанска...
Туго црна до Бога голема!
––––––––––
„Отац играо и плакао:
Јоване, сине, Јоване,
Ти си ми, синко, првенац!
И мајка плакала:
Јоване, сине, Јоване,
Ти си ми јагње ђурђевско!
И сестра плакала:
Јоване, брате, Јоване,
Ти си ми цвеће пролећно!“
Борисав Станковић, „Коштана“, 2. чин.
https://www.youtube.com/watch?v=9UFEuR129v8
Из Књиге утисака В. С.: Родна кућа Борисава Станковића (1876–1927)
Фотографија: Џими, Врање