МОМЧИЛО ТЕШИЧ
СОЛНЕЧНАЯ ПЕСЕНКА
Солнце – золотой большущий глаз,
С неба наблюдающий за нами:
Соколом взлетит в полдневный час,
Вечером – исчезнет за горами.
Солнце – непомерная рука,
Вместе взятых наших рук длиннее, -
Прорывает в небе облака,
Наши головы ласкает, грея.
Солнце – супостат теней и тьмы,
Многоцветной радуги родитель,
Без него не выросли бы мы,
Тесто бы не поднялось в корыте.
Солнце – лучезарный огнецвет,
Без него застыла бы планета,
Без него нам не встречать рассвет –
И не различить зимы и лета.
(С сербского, подстрочник Андрея Базилевского)
Сунчана песма
Момчило Тешић
Сунце је велико златно око
које са неба на нас гледа.
У подне узлети као соко,
изјутра изађе, увече седа.
Сунце је нежна, топла рука,
милион пута од других дужа,
која се с ведрог небеског лука
чак до нашег темена пружа.
Сунце је гутач сенки и мрака
и родитељ раскошних боја.
Без његових злаћаних зрака
не би расла деца, ни проја.
Сунце је огроман огњени цвет,
што сваког дана изнад нас цвета.
Без њега мртав био би свет,
и никад не би било лета.