ЙОВАН ИЛИЧ
СОВА
Полночь. Тишь такая - вынести нет силы,
Мир весь будто замер на краю могилы.
Небо тьмой покрыто, вся погружена
В смутный сон природа. Лишь порой луна
Выглянет из тучи, холодна, размыта,
И исчезнет тут же, новой тучей скрыта,
И звезду поглотит та же темнота,
Все лучи угасли, смыты все цвета.
Только тучи в небе дыбятся, трепещут
И вселяют в сердце сумрак свой зловещий.
И лишь крик совиный различаю я -
Пугало ночное, тайна бытия.
Неужели сердцу надо жить без света?
Господи! За что мне наказанье это!
Мир прекрасным создан - человек меж тем
В беспросветном мраке слеп, и глух, и нем.
Скоро ли ты, солнце, встанешь над землей,
Одержав победу над совиной мглой?
Не пытай, не мучь нас, поднимись из мглы,
Чтобы свет твой ясный увидали мы!
(С сербского, помощь А.Базилевского)
Јован Илић
1824-1901
Сова
Поноћ... глуво доба, свуд тишина н’јема,
Кано да се свијет у гроб вјечни спрема!
Све изумре живо, небо с’ тамом мути,
Сном природа ц’јела успавана ћути,
Блијед мјесец само кад и кад се јавне,
Па и он нам зађе за облаке тамне!
Нигдје зв’језда јасних, нигдје зрачак пусти,
Горе, луке цвјетне мрак обузе густи,
Облачине црне над нама се вију,
Тавне сјенке трептећ’ страх у срце лију,
Гдје баука мраци у њедрима таје,
Глас поноћни сове још се чути даје.
О тајности чудна, ти страшило св’јета!
Докле ли ће трајат’ сила твоја клета?
Докле ће нам срца дрхтати у мраку,
Ћуд подносећ’ твоју срамну и опаку ?
Зар код Богом даних нам дарова л’јепих,
Бит’ морамо н’јеми, и глуви и сл’јепи ?
Ноћи, тавна ноћи, xoћеш скоро проћи ?
Сунце наше јарко, да ли ћеш нам’ доћи ?
О дођи нам, дођи, грани св’јету б’једном,
Да свјетило твоје угледамо једном!