Веселинка Стојковић
Анђелинка 4
„Оде живот. Као сан.“
„Цветају, Бисењка, и у мојој башти цветају маргарете. Хвала ти. Како су лепе! Како су лепе! Волим их и ја. Имам их већ дуго, од Софије.“
„Анушка нас је све заљубила у маргарете. Данас сам је видела у цвећари. Лепа је.“
„Лепа. Дивна је та Анушка.“
„Дивна, заиста.“
„Бисењка моја, осипамо се полако, али и све брже.“
„Све брже. И предајемо се, а као да се не дамо.“
„Чудно је уређен овај свет. А човек га уређује још чудније, одузима му природност, склад, срећу, убија га.“
„Кад бисмо могли испочетка у живот… А ја и не бих, Анђелинка. Не бих.“
„Ех, Бисењка моја, оде наше! А као да није. Као да још није.“
„Анђелинка, Анђелинка…“
„Оде, Бисењка…“
„Шта се све наталожило у нама…“
„Да, хоћу да радим с тобом. Још увек могу, то могу. Софија је волела моје есеје.“
„Не могу да верујем да је толико времена отада. Софија и Симон су тада били срећни. И ми, зар не? На свој начин.“
„Катица…“
„Да, наше Кате са својим герберима…“
„Са својом нежношћу, са музиком у прстима.“
„Ех!... моја Анђелинка.“
„Мора, обале, градови, људи, ми…“
„Ми…“
„Лепа су то времена била. Та путовања, изненадни сусрети, упознавања… А ми још млади…“
„Ми још млади…“
„Беше!...“
„Излута се човек, па се врати кући. Нема куд, Анђелинка.“
„Нема куд. Наради се, налута, надружи, па се сабере у скут свога дома. И оваквог какав је наш. Више. Али нам се још лута, мало нам је света… А снага посустала, отишла, нема је…“
Пребирала је Анђелинка сусрет са Бисењком враћајући се кући. Обрадовале су се једна другој, и јасно – јасније – и једна и друга, виделе су своје године и своје садашње место под сунцем. Али се фењери не гасе до последњега часа. Утихну, и утуле се, па се опет упале. Душа људска је незаситна, и жива: и кад падне, кад нестане, потоне, усправи се на први дашак, на први позив; ако и несигурно, и немоћно, и без јасне жеље, усправи се.
„Да, у исто време крећемо. Као да смо се договарале. Волим Егеј. У августу ми је најлепши.“
„Ко га не воли, а уживао је у њему. Сада ћемо га видети у септембру.“
„У септембру…“
Маргарете је спустила у воду чим је ушла у кућу. Сунце се било усправило изнад прозора и тек неколико зракова их је додиривало, а оне су се благо смиривале у вази на сточићу уз фотељу за читање.
„Анђелинка, Анђелинка, оде живот. Тужан овај живот…“
„Оде, Бисењка. И весео, срећан, Бисењка!“
„Много смо хтеле, мало имале… Или и много, па се испоставило да је то много – ништа. Посао, посао, посао. Лутања по свету… Све је ништа ако си сам…“
„Све је ништа…“
„Све.“
„И као да смо се јуче држале за руке идући првога дана у школу.“
„Мајке су нас одгледале заједно, срећне…“
„И сада нас гледају.“
„И још се надају, Анђелинка. Надају!“ „Анђелинка и Бисењка. Анђа и Биса. Анђица и Бисенијица. Сећаш се?“
„Нисмо дале да уђу с нама у школу…“
„Путеви, путеви, путеви после…“
„Сабирају се.“
„Да, сабирају се, Бисењка. Сабирају…“
„Оде живот. Као сан.“
„Ни сан не иде тако брзо.“
„Душа је жељна целога живота.“
„Вапијуће жељна…“
Прилегла је, распремивши постељу, да се одмори од лутања по граду и сусрета са Бисењком и од себе саме, и чврсто, ипак, заспала. Спавала је до јутра, без буђења, за све ноћи последње у којима јој се одузимао сан.
(Из Не идем никуда, Анушка: део VII, Карл Сандберг)
Слика: Станко Поповић, Маргарете