Веселинка Стојковић
Анђелинка 5
„Сањао сам Вас.“
„Сањао сам Вас. Леп сан ми се десио: Седели сте на обали мора, а ја сам Вам долазио. Били сте окренути према води, забављени њоме и сунчевим изласком, вечношћу света, чинило ми се, и собом – у томе дивноме тренутку јутра. Када сам Вам се приближио, тргли сте се, окренули. Пробудио сам се истога часа. Сан је остао.“
„Занимљиво.“
„Да, мислио сам много на Вас. И некако сам Вас видео тамо: на удаљеној високој тачки близу велике воде, усред живога живота, под сунцем у извору. Тако Вас гледам често. Отуда и сан.“
Ћутање, тренутак, два, пет…
„Ћутите? Да ли сам Вас повредио? Опростите…“
„Не, нисте. Хвала Вам.“
„Да, сан… Изволите!“
„Снови су чудо, као и живот, нека се и трудимо коликогод можемо да их разаберемо. Тако јесте заувек.“
„Светиљке наше, као и виделни догађаји што су нам: и кад их се сећамо, и кад нам ишчезну са буђењем. Прате нам пут, само што не умемо с њима да ходамо. На крају пута понекад знамо да је тако, на почетку или током његовим слутимо или и не слутимо куда нас то воде сати.“
„Ја их имам, богате. Снове. Волим да пребирам по њима, нарочито ако су дугодогађајни, и лепи, и не само зајављени час, или нестајући с буђењем, и изгубљени, па и онда – онда можда и мисаоно живље, и дуже чак – увек остане неки траг.“
Јутро је било топло, сунчано, кише су отишле. Обоје су настављали луталачки ход кроз литературу која је требало да им је одавно на длану а коју су тек откривали. Заједно.
Шљиве и крушке су дозревале у воћњацима, кајсије одлазиле; рано грожђе се спремало за свечани слатки час. Анђелинка је под лозом разастрла и овога преподнева своју читалачко-записивачку собу. Време је одмицало. А онда је хрупио давни давни час, развио се, расклупчао из папира, које је у хрпи с фасциклама понела из најдоње фијоке свога стола, ни сама није знала с којим циљем – извукао се заборављени позамашни рукописни запис.
Зауставила се, несигурна, поднимљена. Загледала у време које је минуло.
Упутила се тога дана према парку у којем су провели лепо време првих дана лета прве године. Био је светао дан, био је сунчан дан, весео за многе. Села је уврх парка, у скровит кутак а са видиком који је само блеснуо, заустављајући се у срцу парка, на заједничку клупу, извукла папире из торбе, и писала писала писала…
Отада је много времена.
Ломила се да ли да папире, из блока за белешке истргнуте онда, савије и врати у дно фасцикле, одакле су испадали као сметени, или да их прегледа, прочита. Руке су јој дрхтале, она цела.
Записивала је она своје грознице, ова је била посебна.
„Одласци и доласци, одласци и доласци… Последњи одлазак… Дан је био као овај… широк, па се празнио, испразно…
'Морам, Анђелинка, а ти ћеш ми опростити. Не могу више овако. Ни тамо ни овамо.'
Разумем. Разумела сам. Опчине су биле, сада знам. Знам, Марко, не замерам ти.'
'Збогом, Анђелинка.'
'Збогом, Марко. Нека те богови чувају.'
'Тебе, Анђелинка! Сви богови света. Није нам било суђено.'
'Није.'
'Јавићу ти се понекад. Могу?'
Тополе су шуштале, воз је клопарао…“
Сваку реченицу срицала је тешко, у себи, са паузама. Ћутала је, затим, дуги час. Само је у дну себе, не више болно – како је било, уздахнула: „Оде, све оде!“
Изнад ње се њишкало у сунцу и сенкама и благом ветру густо лишће над пуним пуним белим гроздовима, она је жмурила над папирима, пошто је и са последњега стресла у себе и тај дан и тај час грознице, бесомучне, најтеже.
„Било је лето, свици су нам осветљавали пут,
а ми смо се држали за руке и ходали,
пролећном својом стазом.
Тек се сумрак хватао, ваздух се љуљао и танко
смиривао од своје врелине,
а звезде започињале плес су са месецом.
Жита су мирисала, траве, булке цветале,
згртао се у своја гнезда птичји глас;
воз је с моравске стране клопарао.
'Волим вечери на селу', рекао си, 'Волим и ја;
и јутра и дан', рекла сам,
а ти си ме чврсто чврсто загрлио.
'Кад дође време, доћи ћемо овде, деда би био
најсрећнији да дођемо овде, дом;
и доћи ћемо, сад сам сигуран.'
'Све би се радовало – стари што проживеше
векове овде; цврчци, свици, ветар, сунце;
ласте и роде, ноћ и дан.'
'И оборе бисмо обновили, зар не? и
чобановали бисмо; та шта је лепше
од ливада и широких поља и гора!?'
'Плугове, да не рђају, мотике, српове, све;
изворе, бунаре, шимширове стазе,
видике с балкона и из прозора.'
'Петао би нас будио, меко лајање паса
дочекивало из поља, обори наши пуни;
топли шпорети у зиму грејали.'
Било је лето, свици су нам осветљавали пут,
а ми смо се држали за руке и ходали,
пролећном својом стазом ходали.
Различци и булке и житно класје су се
њишкали – море; и тамо доле
тополе и врбе огледајући се у Морави.
Још један воз је журио, застајући кратко на
постаји, па отхукнуо и наставио пут.
'Ми ћемо тада возом стићи.'
'Како смо и отишли.'
'Возом ћемо се вратити.'“
Будила се из далеке слике када су ластавице усћућориле под ниском стрехом. Подигла је главу с наслона и зауставила се у ваздуху.
На крилу су јој лежали папири још дуго, дуго. Руке склопљене преко њих.
„Сањао сам Вас. Леп сан ми се десио: Седели сте на обали мора, а ја сам Вам долазио. Били сте окренути према води, забављени њоме и сунчевим изласком, вечношћу света, чинило ми се, и собом – у томе дивноме тренутку јутра. Када сам Вам се приближио, тргли сте се, окренули. Пробудио сам се истога часа. Сан је остао“…
„Море удара о обале, а ја сам на обали и
слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
седео на обали и слушао
песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
као и претходнога дана –
вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо, и моје очи су
кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
води. И човек удара челом о вечност
тражећи јој крај и почетак.“
Када је устала, дан се спуштао низ последње падине. Огрнута шалом, испратила је последњи његов зрак у други свет. Град се лескао пред њом у измаглици отишлог сунца.
Чекала ју је колумна коју је синоћ започела за месечник у који се укључивала. Села је уз компјутер да најпре забележи поетски час. Њеним последњим записима, придруживали су се нови:
Са сунцем сам долазила
Возом ћемо се вратити
Слушам песму искони.
(Из Не идем никуда, Анушка: део VII, Карл Сандберг)
Илустрација: Александар Аверин
http://www.stihi.ru/2016/12/06/11926
http://www.stihi.ru/2016/12/08/2302
http://www.stihi.ru/2016/12/09/3703
http://www.stihi.ru/2016/12/10/11488